Da li ste dobar slušalac?

 

Da li slušate i kako? Vrste i principi slušanja u komunikaciji

Slušanje nije nešto što smo morali vremenom da razvijamo i učimo, kao što je slučaj sa hodanjem ili pričanjem, već je ono urođeno. Više od 70 odsto vremena kada smo budni mi slušamo nešto – da li je to razgovor koji se obavlja licem u lice ili tuđ razgovor koji jednostavno ne možemo da ne čujemo čekajući u redu u pošti, nije važno. Iako nije bilo potrebno da učimo kako da slušamo – ipak je to veština koju bi trebalo na neki način usavršavati. Postoji značajna razlika između različitih vrsta slušanja:

Pasivno slušanje

Kao što i sama reč kaže, u ovom slučaju mi slušamo bez nekih namera da zaista čujemo i zapamtimo ono što se govori. Ovakvo slušanje “na pola uha” uglavnom prati povremeno “aha” ili “razumem”, dok čak ni govor tela ne može da pošalje poruku sagovorniku da ga slušamo. Nezainteresovanost u ovom slučaju je očigledna.

Pseudo slušanje

Za razliku od pasivnog slušanja, pseudo slušanje deluje kao da ste zaista apsolutno prisutni u razgovoru i da slušate sve što vam sagovornik govori. Pokretima tela odajete utisak da slušate (gledajući sagovornika u oči, klimajući glavom i slično), ali zapravo ne pratite tok priče, dok ste mislima na potpuno nekom drugom mestu, razmišljajući o ko zna čemu.

Selektivno slušanje

U situacijama selektivnog slušanja vaša koncentracija je klimava i jednostavno ne možete da ispratite baš sve o čemu se priča, dok vam se pažnja uglavnom zadržava na delu razgovora koji vas zaista interesuje. Sve ostalo ne dopire do vas jer ili ne želite da čujete to ili vam vaša (de)koncentracija to ne dozvoljava.

Doslovno slušanje

Postoji distinktivna razlika između onoga što slušamo i onoga što čujemo, a doslovno slušanje je zapravo – samo ono što čujemo, bez drugih aktivnosti mozga koje bi nam pomogle da razumemo ono što smo čuli. Osim slušanja, u ovom slučaju ni jedan drugi element komunikacije nije uključen.

Aktivno slušanje

Za razliku od svih ostalih vrsta slušanja, aktivno slušanje uključuje (pored bukvalnog slušanja) i mnoge druge elemente. Osoba koja aktivno sluša u potpunosti je uključena u razgovor, prati celokupan komunikacioni tok, razume ono što joj se govori i razmišlja o tome aktivno dok sluša. Ovo se jasno vidi govorom tela, ali i razumevanjem koje dobijamo od ljudi koji nas aktivno slušaju. Međutim, aktivno slušanje nije lako i za neke ljude predstavlja veštinu koju moraju da vežbaju, s obzirom na to da je potrebno da pokažu (i imaju) empatiju prema sagovorniku, da imaju mogućnost da razumeju temu i problematiku razgovora, da potisnu svoje stavove (ukoliko sagovornik eksplicitno ne traži da ih iskaže) i slično.

Kako do aktivnog slušanja?

Ako zaista želite da slušate svoje sagovornike, postoje načini da savladate aktivno slušanje, a za početak je potrebno da:

Odlučite da slušate

Kada dođete u situaciju gde je potrebno da slušate svog sagovornika, najvažnije je da odlučite da slušate – to je prvi korak koji bi trebalo da učinite. Gledajte sagovornika u oči, pratite njegove pokrete i način na koji se ponaša (jer ćete na taj način dobiti kompletniju sliku o tome kako se on/ona oseća povodom toga o čemu priča, pa će vam biti lakše da prenesete empatiju i pokažete razumevanje). Koliko je nekim teško da aktivno slušaju, toliko je drugima strano otvoriti se i pričati, pogotovo kada su neki problemi lične prirode u pitanju. Upravo zato je važno da ispratite sve neverbalne simbole i znake koje vam šalje sagovornik – ukoliko je zgrčen, skupljenih ruku i prekrštenih nogu – komunikacija možda neće teći tako lako i potrebno je da pokažete dodatnu zainteresovanost za taj razgovor kako bi se sagovornik otvorio, dok su raširene ruke i blaga nagnutost prema vama znak da je sagovornik spreman da vam se poveri.

Usmerite svoju pažnju na tok razgovora

Prilikom aktivnosg slušanja sagovornika vaša pažnja ne bi trebalo da bude podeljena, zbog čega bi bilo poželjno da eliminišete sve što bi vam odvlačilo pažnju od razgovora – ugasite televizor, radio, ton na telefonu i slično. Iako mnogi ljudi smatraju da mogu da rade još nešto pored toga što slušaju – to nije baš tako, pogotovo ako želite da se zaista posvetite slušanju sagovornika. Podeljena pažnja će kada tad prevagnuti na nešto drugo i vi jednostavno nećete moći da čujete i zapamtite neke delove razgovora, a to ne odaje baš previše dobar utisak o vama kao sagovorniku.

Budite deo razgovora – bez prekidanja i upadanja u reč

U ovom slučaju potrebno je da pored svoje uloge aktivnog slušala postanete i aktivni činilac razgovora. Ovo znači da bi trebalo da iskoristite priliku da i vi kažete nešto, ali da pritom ne budete nepristojni i da prekidate sagovornika u pola reči/rečenice. Aktivnim slušanjem (i dužim iskustvom u tome) osetićete kada je pravo vreme da i vi nešto kažete, prokomentarišete to što vam je sagovornik rekao, ispravite ga ukoliko greši u nečemu ili date savet ukoliko je potrebno. Osim što je nepristojno, upadanje u reč odaje utisak da vas zapravo ne interesuje baš sve što vam sagovornik priča i da nemate strpljenja za taj razgovor (već vam je bitnije ono što vi imate da kažete na tu temu).

Empatija – a ne vaše iskustvo

Povremeno ljudi greše kada žele da sagovornika uteše ili pokažu da nije sve tako crno kako se njima čini, pa onda tok razgovora prebacuju na sebe i svoja iskustva. Rečenicama kao što su “Ma nije to ništa, da vidiš samo moje kolege/mog šefa…” ili “Meni se to isto desilo, ali sam ja…” pokazujete da vas apsolutno ne interesuje kako se vaš sagovornik zapravo oseća, već želite da okrenete razgovor na drugu temu – vas. Ovo je posebno problem kada vam se sagovornik teško otvori ili želi da vam se poveri o nekim problemima koji ga muče, a vi okrećete to sve na sebe. Pokažite empatiju, dajte znak da možete da razumete kako se on/ona oseća i pustite osobu da vam priča, pokazujući poštovanje prema njoj. Ponekad saveti nisu potrebni, već je dovoljno samo to da imamo nekoga sa kim ćemo podeliti svoj problem.

Još sličnih tekstova sa našeg sajta pročitajte OVDE