Kako razvijati zdrav odnos prema novcu

TREĆA NEDELJA
OD FILOZOFIJE NEDOSTATKA DO FILOZOFIJE BLAGOSTANJA

Način na koji svako od nas živi je zasnovan na nekoj životnoj filozofiji. Kod najvećeg broja ljudi, životna filozofija je nešto što smo nasledili u okruženju u kojem smo odrastali. Naravno, neki od nas krenu da preispituju svoje stavove, navike u mišljenju ili filozofiju kojom se rukovode u životu, pa kao rezultat toga mogu da vrše neke promene. Sve životne filozofije se mogu smestiti u neku tačku na liniji čija su su dva kraja filozofija blagostanja i filozofija nedostatka.

Retko ko se nađe baš na samom kraju linije i retko ko sve vreme provodi u istom mestu. Šetamo tako levo-desno ali se uglavnom ne udaljavamo mnogo od svog „nasleđenog“ mesta, dok ne počnemo da donosimo svesne odluke o tome šta želimo da upravlja našim životima, da osvešćujemo svoja nesvesna verovanja i preispitujemo svoje stavove.

Ako se u svom životu rukovodimo filozofijom nedostatka, najčešće ćemo imati osećaj da nemamo dovoljno onoga što mislimo da nam je potrebno da budemo srećni. Nemamo dovoljno novca, vremena, prijatelja, ljubavi, prostora u stanu, garderobe, knjiga, znanja, lepote, seksepila… Ako naš partner pokazuje da uživa u društvu neke druge žene, osećaćemo se ugroženo pošto verujemo da on nema dovoljno pažnje i za nas i za nju, pa ako mu je lepo sa njom, neće biti „dovoljno“ tog osećanja doživljaja lepote sa nama. Ako naš kolega dobije pohvale na poslu, ili komšije kupe nova kola, ili drugarica kupi novu haljinu, možemo da se osećamo pomalo zavidno zato što u univerzumu nedovoljnosti dobitak koji neko drugi doživi, nekako automatski smanjuje količinu dobrog koja mislimo da ostaje za nas. Naravno da su ovo procesi kojih najčešće nismo svesni, ali možda možemo da prepoznamo ovakve neke reakcije kod sebe.

BLAGOSTANJE

Retko ko se u svom životu tek tako rukovodi filozofijom blagostanja. To je nešto što učimo, vežbamo iz dana u dan i tako se razvijamo. Rukovođenje filozofijom blagostanja podrazumeva jedan aktivan osećaj vere da u univerzumu nema nedostatka, da ima svega za sve i da možemo da dobijemo sve što nam je potrebno. Ne sve što želimo, već sve što nam je potrebno!

Filozofija blagostanja se razvija uporedo sa razvijanjem ljubavi prema sebi i svesti da niko i ništa drugo ne može da nas usreći osim nas samih. Potrebno je da je svakodnevno biramo iznova i iznova. Kada propustim autobus, reakcija iz filozofije blagostanja je „Naići će drugi“. Onda uskoči misao koju sam navikla da mislim u filozofiji nedostatka „Ali, zakasniću!“. Onda opet biram da se okrenem na drugu stranu: „Dobro, zakasniću! Dok stojim ovde, mogu da dišem duboko, da se povežem sa samom sobom, da gledam nebo, da osetim ritam grada, da osećam zahvalnost što sam živa…“ I tako, nastavljam, kao u nekoj igri vraćanja u ravnotežu. Ne ide uvek lako, ali nije odmah bilo lako da kao mala održim ravnotežu na bicikli. Pa ipak, naučila sam.

ČETVRTA NEDELJA
PRIMENA MODELA “NOVAC JE MOJ PRIJATELJ”

Na jednom seminaru za lični razvoj koji sam pohađala pre mnogo godina, voditelj je dao primer kako možemo da naučimo da koristimo novac rukovodeći se filozofijom blagostanja. „Zamislite da vam je novac prijatelj“, kazao je. „Zamislite da vam je prijatelj došao u goste i boravio kod vas nekoliko dana. I sad je došlo vreme da ide, a vama je strašno žao što mora da ide, pa ne biste da ga pustite, grabite ga za ruku i ubeđujete ga da ostane, cimate ga za rukav i govorite kako nije fer što ide. Sigurno to ne bi bila prijatna scena i verovatno da bi vaš prijatelj sledeći put imao osećaj straha da, ako ponovo dođe da vas poseti, možete opet da pravite scenu i da bi možda zato odustao od posete.

A sada zamislite da umesto prijatelja, govorimo o novčanici, koja je nekako došla do vas i provela par dana u vašem novčaniku. Kad je vreme da krene iz vašeg novčanika vi imate izbor – da pravite scenu kao malopre ili da se ponašate drugačije. Na primer, možete da priznate sebi da vam je žao što novčanica odlazi, ali joj kažete da vam je drago što vam je bila u poseti, da je uvek dobrodošla, pozovete je da svrati ubrzo opet i da svakako sa sobom povede i porodicu, rodbinu, prijatelje…“

I ja sam, na mnogim seminarima, koristila ovu priču i reakcija je uvek ista – učesnici se smeju, opuste, uđu u jedan drugi način razmišljanja. A vežbu sam isprobala i zavolela. Probajte i vi! Šta vas košta?

Autor teksta: Žana Borisavljević
Hvala časopisu Sensa