Ključ za uspešno roditeljstvo

Ključ za uspešno roditeljstvo

Roditelji koji zanemaruju

Deca roditelja koji zanemaruju obično nisu mogla da razgovaraju o problemima ili svojim osećanjima jer su se plašili gneva roditelja, posebno ako je roditelj bio agresivan. Ova deca vrlo rano nauče kako da zatvore vrata negativnih osećanja. Kad odrastu i stupe u brak oni često nastave da zanemaruju i potiskuju svoja osećanja kada god osete neki emocionalni bol ili konflikt.

Odrasle osobe koje su imale roditelje koji su ih zanemarili imaju problem da se suoče sa osećanjima svoje dece. Oni će preuzeti suviše odgovornosti za bol svoje dece i pokušati da poprave svaku nepravdu ili bol. Tokom vremena osetiće se preopterećeni i doživeti dečije izražavanje tuge i ljutnje kao nemoguće zahteve. Kao rezultat osećaja frustracije ovi roditelji će zanemariti ili minimizirati dečiju uznemirenost. Mnogi roditelji postaju eksperti u “umanjivanju” dečjih negativnih osećanja. Oni će pokušati da skrenu pažnju detetu pričajući o nečem lepom, dajući im poklon ili će čak napraviti šalu u vezi sa dečijim osećanjima. Svoj stav će odbraniti objašnjenjem da negativna osećanja male dece su obično rezultat njihovog nedostatka znanja i zato nemaju vrednosti u poređenju sa onim što iskuse odrasli. Ovo naravno ne znači da su svi roditelji koji zanemaruju neosetljivi. Mnogi od njih iskreno brinu za svoju decu, ali u isto vreme veruju da su negativna osećanja toksična i da deca ne treba da im budu izložena.

Kad sednu sa decom da razgovaraju o rešenju problema, ovi roditelji se fokusiraju na to kako da deca “prebole” osećanje umesto da se fokusiraju na osećanje koje dete ima i ono što ih je prouzrokovalo. Neki od roditelja koji zanemaruju, negiraju ili ignorišu dečja osećanja iz straha da će izgubiti kontrolu i osetiti se preplavljeni osećanjima. Takvi roditelji će izjednačiti negativna osećanja sa pojavama kao što su poplava, vatra, eksplozija ili oluja. Oni su verovatno imali veoma malo podrške i pomoći od strane svojih roditelja kad su bili deca. Sada kao odrasle osobe kada osete tugu boje se da će se ta tuga pretvoriti u dugotrajnu depresiju, ili kad se ljute boje se da će biti van kontrole i nekog povrediti.

Roditelji koji osuđuju

Roditelji koji osuđuju su veoma slični roditeljima koji zanemaruju sa razlikom da ne samo ignorišu, negiraju i umanjuju dečija osećanja, nego ih i ne odobravaju, čak i kažnjavaju. Deca su kažnjena za izražavanje osećanja kao što su ljutnja, strah ili tuga. Umesto da se fokusiraju na razumevanje dečijih osećanja, roditelji koji osuđuju se fokusiraju na ponašanje. Oni često vide dečije suze kao način manipulacije. U ekstremnim slučajevima roditelji pokušavaju da nauče decu da ne izražavaju nikakva negativna osećanja. Deca koja su bila prekorena, izolovana ili kažnjena zbog izražavanja osećanja primaju snažnu poruku da je velik rizik biti emotivno intiman. Deca roditelja koji osuđuju verovatno imaju najniži nivo emocionalne inteligencije. To je zbog toga što deca kojima nije dozvoljeno da iskuse osećanja i efektivno ih regulišu, odrastaju nepripremljena da se suoče sa životnim izazovima.

Pusti da prođe roditelj

Za razliku od prva dva tipa roditelja ovi roditelji izražavaju razumevanje za bilo šta kroz šta njihova deca prolaze. Međutim, oni su obično nespremni da pruže savet šta da deca rade sa negativnim osećanjima. Ovi roditelji teško mogu da pomognu deci da nešto nauče iz svojih emocionalnih iskustava i ne postavljaju granice u vezi sa dečijim ponašanjem. U ime bezuslovne prihvaćenosti, ovi roditeji dopuštaju svojoj deci sve i tako deca uče da je u redu izraziti osećanja i na neprikladan način. Ljuta deca mogu postati agresivna i povrediti druge sa svojim izražavanjem osećanja. Tužna deca će plakati bez ikakvog znanja kako da se smire. Roditelji ovakve dece su iskreno zbunjeni u vezi sa tim sta da urade kada deca ispoljavaju negativna osećanja. Posledice su takve da deca imaju problema da se koncentrišu i uče nove veštine. Takođe, deca imaju teškoće da nađu prijatelje i da se smire kad su ljuti, tužni ili uznemireni.

Deca čeznu za saosećanjem i nežnošću. Njima je prirodno da dođu svojoj majci ili ocu sa svojim malim tugama i radostima. Majka ne treba da povredi osetljiva srca tretirajući sa ravnodušnošću predmete koji su za nju beznačajni a od velike važnosti za njenu decu. Njeno saosećanje i odobravanje su dragoceni. Odobravajući pogled, reči ohrabrenja i pohvale, biće kao sunce u njihovim srcima, čineći njihov ceo dan srećnim…

Ključ za uspešno roditeljstvo nije u složenim teorijama ili mnoštvu pravila ponašanja, nego je utemeljen na najdubljim osećanjima ljubavi i nežnosti prema deci koja se izražava kroz empatiju i razumevanje.