Međunarodna Godina Svetlosti

U 2015. Međunarodnoj Godini Svetlosti, sa UNESCO-om na čelu i predviđenim programom promovisaće se bolje javno i političko razumevanje uloge svetlosti u savremenom svetu, a takođe i slaviti pažnje vredni naučnici i njihova naučna dostignuća iz oblasti svetlosti, od prvih proučavanja pre 1000 godina do optičke komunikacije koju danas koristimo u formi interneta.
Oni su svojim dostignućima utrli put čovečanstvu u razumevanju i korišćenju svetlosti.

Ibn el Haitam – Osnovi moderne optike – 1015.

Arapski naučnik, fizičar, matematičar, astronom i filozof. Smatra se ocem moderne optike. Svoja zapažanja i otkrića koja je postigao u proučavanju svetlosti zabeležio je pre 1000 godina u knjizi Optika. On je značajno doprineo stvaranju teorije svetlosti, geometrijske optike i razvoju naučnih metoda.
Ova knjiga je jedan od razloga da 2015. bude proglašena Međunarodnom godinom svetlosti.

Ogisten Žan Frenel – Odredio talasnu prirodu svetlosti – 1815.

Francuski fizičar i inženjer. Bavio se teorijskim i eksperimentalnim istraživanjima prirode svetlosti. Prvi je dao matematičku definiciju talasne prirode svetlosti i konstruisao uređaj za njeno eksperimentalno dokazivanje. Posebno se bavio difrakcijom, interferencijom, polarizacijom i aberacijom svetlosti. Konstruisao je vrstu sočiva koja se zovu Frenelova sočiva. Korištena su kao zamena za ogledala u svetionicima.

Džejms Klark Maksvel – Elektromagnetno polje – 1865.

Džejms Klark Maksvel, otac moderne fizike, 1865. objavljuje Teoriju dinamičkog elektromagnetnog polja u kojoj pokazuje da su elektricitet, magnetizam i svetlost različite manifestacije istog fenomena.
Ersted je otkrio da električna struja stvara magnetno polje oko provodnika. Faradej je pomoću magneta (promenom magnetnog polja) pokrenuo elektricitet u provodniku i stvorio električnu struju.
Maksvel je matematičkim formulacijama predstavio ponašanje i vezu elektriciteta i magnetizma. Promena električnog polja stvara promenu magnetnog polja i obrnuto. Ova dva polja se uzajamno podstiču i tako nastaje talas ili talasno kretanje koje je on nazvao elektromagnetni talas. Svetlost je elektromagnetni talas. Vidljiva svetlost je samo mali deo celokupnog spektra elektromagnetnog zračenja.

Albert Ajnštajn – Specijalna i Opšta teorija relativiteta – 1905-1915.

Dao je doprinos u razumevanju svetlosti u prostoru i vremenu.
Dok se Specijalna teorija relativiteta pretežno bavi svetlošću, električnim i magnetnim fenomenima u prostoru i vremenu, Opšta terija relativnosti se bavi gravitacijom, crvenim pomakom svetlosti, savijanjem putanje svetlosti u blizini masivnih nebeskih tela.
Za okriće fotoelektričnog efekta dobio je 1929. Nobelovu nagradu.

Arno Penzias i Robert Vilson – Otkriće pozadinskog zračenja – 1965.

Džordž Gamov je 1948. proučavajući događaje posle Velikog praska došao do zaključka da je tadašnja šireća plazma bila ispunjena velikom količinom fotona, česticama svetlosti više od hiljadu puta manje enegije od fotona vidljive svetlosti. Gamov sa dvojicom svojih saradnika Ralfom Alpherom i Robertom Hermanom zaključuje da bi Svemir i danas trebalo da bude ispunjen ovim prafotonima i da bi se oni još uvek mogli detektovati kao kosmičko pozadinsko zračenje.
Pozadinsko kosmičko zračenja su otkrili Arno Penzias i Robert Wilson. Oni su 1965. velikom antenom ispitivali slabi šum neodređenog pravca koji je dolazio odasvud i koji je ometao prijem sa satelita Echo 1 i Telstar.
Snimak Svemira pomoću pozadinskih fotona je prva slika prasvemira, starog samo oko 300 000 godina od Velikog praska.

Čarls Kao – Pionirski razvoj optičkih vlakana – 1965.

Čarls Kuen Kao je otac optičkih komunikacija. Kao je 1965. pokazao da prečišćeni snopovi staklenih vlakana od silicijum dioksida mogu da nose ogromnu količinu informacija na velike udaljenosti uz minimalno slabljenje i da bi takva vlakna mogla da zamene bakarne žice za telekomunikacije.