Odgovorno roditeljstvo

Odgovorno roditeljstvo

Šta god da kažemo – važno je za početak znati da “posao” nije lagan! Današnji roditelji se susreću sa slomom starog sistema vrednosti, i ne postoji model roditeljstva kojim bi jednostavno mogli zameniti onaj stari. Roditelji nisu učili o roditeljstvu; u stvari učili su ličnim iskustvom. I zato je najčešće ono što čine najbolje što znaju, mogu i umeju! Često je roditeljima od pomoći poruka da ne mogu, jer je u krajnjoj liniji nemoguće, biti savršen roditelj.

Ono što je moguće je da bude dovoljno dobar roditelj. Roditelj sa svim svojim osobinama, manama i vrlinama, i ključno – roditelj koji preuzima odgovornost za svoje roditeljstvo i odnos s detetom. To znači da je roditelj odgvoran i kada je njegov odnos sa detetom dobar, i kada taj odnos nije baš najbolji. Često kod roditelja postoji dvostruki standard.

Na primeru to bi značilo: kada dete sarađuje, poslušno je i mirno, “ne stvara previše problema”, tada sam ja dobar roditelj. Ali, kada se dete ne ponaša onako kako roditelj želi ili očekuje, onda je dete “bezobrazno, neposlušno”, u njemu je problem i slično. Roditeljima je ponekad teško da se zapitaju grešim li ja negde, govori li mi dete svojim ponašanjem nešto o našem odnosu? Ukoliko ova pitanja sebi možemo da postavimo i razmišljamo o njima, tada počinjemo da preuzimamo odgovornost i za aspekt odnosa u kojem su dečja ponašanja vrlo često signali na koja treba obratiti pažnju – bez traženja krivca, već u smeru osveštavanja odnosa između deteta i roditelja, kao i odnosa među svim članovima porodice.

Odgovorno roditeljstvo

Biti odgovoran u toj situaciji znači pozvati dete u odnos, ostavriti kontakt s njim na način koji pokazuje iskreni interes i uzima za ozbiljno sve što dete komunicira o sebi. Pa tako na primer razgovor oko stavljanja tetovaže može ići u smeru da se interesuje ko je to njegovo dete koje se sada bavi razmišljanjima o tetovaži, kako to da sada želi tetovažu, šta mu / joj se sviđa u tome, šta mu / joj se čini loše i slično. Važno je i da roditelj iskreno kaže šta o tom predlogu misli, koje dobre strane toga vidi, šta mu se ne sviđa, kakva su njegova iskustva sa tetovažama (od toga, na primer, da su mu tetovaže simpatične, ali tek s 18; da mu je ili nije ok bio tetovaža, pa do toga da ih ne podnosi…).

Važno je u tom razgovoru čuti i videti dete s njegovim željama, čežnjama, idealima, idejama i ne podceniti te želje, čežnje, ideje… Videti ih na ravnopravan način, u smislu – nema ničega lošeg u želji, nema ničega loše da želiš to što želiš. Samim time otvaramo i sebi prostor u kom će nas dete doživeti na ravnopravan način, u smislu da su naši stavovi jednako važni i vredni i da o njima možemo (ponovo, na ravnopravan način) razgovarati. I reći – meni se tvoj predlog ne sviđa, ja ne bih volela da imaš tetovažu. Ili sviđa mi se – što se mene tiče – istetoviraj se… Šta god rekli o tetovaži, u osnovi je važniji način kako razgovaramo o njoj. I važno je da taj dijalog postoji. Nikako nemojte koristiti legendarnu rečenicu: “Dok si pod mojim krovom…”

I ne, neću na kraju reći treba li dete u tom uzrastu da se istetovira, stavi pirsing, veštačke nokte, usne… Neću jer ja ne znam da li treba Vaše dete tog i tog uzrasta da se istetovira. Odgovor je nešto što može proizaći iz Vas, Vašeg deteta i vašeg uzajmanog odnosa čiji će kvalitet zavisiti od interesa roditelja da bolje upozna svoje dete, iz ličnog govora roditelja (kojim će reći da je možda nesiguran zbog toga, da ne zna šta da kaže i da mu treba vremena da razmilsli) i pozivanja deteta u ravnopravan razgovor.