Pripreme za školu

Sve je više razvojnih poremećaja na šta nam ukazuju statistike na državnom nivou u većini država u okruženju. Sve je više disleksije, disgrafije, diskalkulije i raznih smetnji koje onemogućavaju decu u normalnom učenju i postizanju rezultata u skladu sa svojim genetskim potencijalom.

Puno tih problema bi sprečili kada bi se normalno ponašali prema deci tj. kao naši roditelji prema nama. Ne znam odakle toliki strah da će se dete povrediti u igri!? Previše brinemo, štitimo decu, udovoljavamo njihovim zahtevima i tako ih zapravo biološki oštećujemo.
Na primer, radili smo veliko istraživanje sa puno parametara koji su važni da procenimo razvoj deteta, a jedan od testova je bio da li znaju da vežu pertle. Preko 70% šestogodišnjaka to nije znalo. Pitali smo roditelje zašto im kupuju cipele na čičak, a odgovor je glasio – “da se dete ne muči”. Čuo sam da u radnjama skoro i nema normalne obuće na pertle za taj uzrast jer ih niko skoro ni ne kupuje! Zapravo smo mi roditelji najveći krivci za sve ovo što se događa našoj deci.

Pripreme za školu

Moramo pomoći deci da školu shvate kao vid zabave jer učenje je igra. 
Ne možemo, na primer, čitanje gledati izvan konteksta učenja i metoda rada u školi. Ono što je važno znati je to da ako teramo decu na reproduktivno učenje, to je protiv fiziologije i neminovno vremenom dovodi do otpora prema školi, prema takvom načinu učenja i prema samom čitanju. Po nekim istraživanja deca u školi više i ne čitaju lektiru nego nalaze skraćene verzije na internetu, čitaju samo pojedina poglavlja, a samo 20% dece stvarno čita knjige! To se razlikuje od države do države, ali realno problem je sve veći. Moguće je da deca žive brže i da se sve događa u kratkom vremenu – nakon video igrice u kojoj pređu sve postavljene probleme za 1 sat dožive puno nerviranja, sreće, iščekivanja, uzbuđenja teško je čitati neku knjigu gde se sve odvija prilično sporo.

Drugi problem je što ako deca imaju usporenu akomodaciju (reakcija oka na približavanja i udaljavanje predmeta) onda mogu imati problem prilikom čitanja, pa se događa mešanje slova u rečenici, pa čak i čitavih redova. Onda čitanje nije samo dosadno nego predstavlja i problem. Dete nema koncentraciju, događa sa da nešto što pročita ne može da ponovi, zaboravlja puno toga i onda mora ponovo da čita. Ranije nije bilo tako, a negde smo izgleda jako pogrešili.

Pomoć kroz igru
klasifikacije – dete klasifikuje predmete po nekom obeležju, npr. crvene lopte odvaja od belih. Za naš program smo osmislili drugačiji način klasifikacije, tj. dete to čini u svojim mislima, sa simbolima apstraktnih pojmova;
serijacije – dete predmete ređa po veličini (npr. velika lopta, srednja i mala);
analogije – npr. pitamo dete šta je zajedničko zastavama Irske i Italije, a nije zastavama Rusije i Francuske. Dete analizira u glavi te četiri zastave i odgovora: “Zelena boja”.
asocijacije – pomažu u svakodnevnom životu. Preko 30 odsto neurona su asocijativni neuroni, a čitava mreža sinapsi razvijena je zbog ovog izuzetno važnog biološkog dela, koji je, jednostavno rečeno – sistem za memoriju, prepoznavanje, povezivanje i analizu. Nažalost, ovaj vrhunski sistem sposobnosti mozga, naša deca u toku školovanja ne koriste, i zato se dešava da brzo zaborave ono što nauče ili, čak, i ne znaju da povežu ono što su naučili (kada je reč o funkcionalnom znanju, Srbija je među poslednjima u Evropi.) Ovaj sistem može svesno da se koristi i vežba (putem niza igara) već od treće godine života.
apstrahovanje – prepoznavanje simbola apstraktnih pojmova.

Stres kao posledica reproduktivnog učenja…>>