Tekstovi studenata novinarstva: Obrazovanje Roma / (Ne)dovoljnost socijalne pomoći

 

Autori:

Ana Stojmenović

Jelena Čolović

 

 

Trnovit put Roma do fakultetskih diploma

U Srbiji je samo 1 odsto Roma steklo visoko obrazovanje, dok kod opšteg stanovništva ta stopa dostiže 23 odsto, pokazuju podaci Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Na putu do fakulteta Rome čekaju brojne prepreke, od siromaštva, preko diskriminacije, do maloletničkih brakova. Onima koji istraju u tome na raspolaganju su afirmativne mere, ali iz  Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine smatraju da treba povećati kvotu.

Studentkinja Fakulteta političkih nauka Maja Simić jedna je od retkih Romkinja koja je stigla do fakulteta, jer mnogi od njih ne završe ni osnovnu, a malo je onih koji završe srednju školu.

„Tata me je motivisao rečima da ako je jedna generacija završila osnovnu školu, sledeće generacija treba da završi srednju školu, a generacija nakon toga da završi fakultet“, kaže Maja Simić.

Ivan Nikolić je Rom koji je nedavno diplomirao sociologiju. Svoje znanje stečeno u oblasti sociologije koristi kako bi istraživao i pisao o obrazovanju Roma, dok čeka trajno zaposlenje.

Studentske dane pamti po lepim uspomenama, novim prijateljima i poznanstvima, te ističe da je važno da mladi studiraju kako bi upoznali sebe i svoju zajednicu.

„Mislim da je važno raditi na sebi, upoznati sebe, svoje društvo, svoju zajednicu, a to zapravo omogućavaju jedino akademske studije. Poručio bih mladima da upišu fakultet, da se ne vode onom mišlju: „A šta će mi to, ja nemam od toga nikakve koristi, hoću odmah sada sve“, objašnjava Nikolić.

Do fakulteta dođu samo najuporniji. I Maja i Ivan imaju veliku podršku porodice i želju da uspeju. Postoje programi koji nude određene olakšice Romima i Romkinjama prilikom upisa na fakultet i studiranja. Međutim, naš sagovornik kaže da put nije bio lak i da se više puta kolebao da odustane od studiranja.

„Pomišljao sam da odustanem i da nema ništa od toga. Međutim, imao sam  podršku porodice kako novčano, tako i mentalno. Primao sam stipendiju Fonda za obrazovanje Roma i prebrodio sam te krize“, ističe Nikolić.

Program afirmativnih mera

Nizak nivo obrazovanja Roma i Romkinja je velika prepreka da se oni zaposle i uključe u zajednicu. Taj problem je prepoznat i od 2004. godine u Srbiji se sprovodi Program afirmativnih mera pri upisu pripadnika romske nacionalne manjine na visokoškolske ustanove.

To praktično znači da su potencijalni brucoši oslobođeni plaćanja pripremne nastave i prijemnog ispita, ali i plaćanja školarine. Do jedan odsto budžetskih mesta može da bude popunjeno na ovaj način, s tim da je svaki kandidat dužan da položi prijemni.

Studenti koji se na ovaj način ne upišu rangiraju se sa ostalim kandidatima za redovna budžetska mesta.

Na fakultete Univerziteta u Beogradu 2020. godine su se upisala 33 Roma, te je primetan pad u odnosu na prethodne tri godine, a naročito 2016. godinu kada ih je bilo skoro 50. Zbog pandemije se stopa napuštanja škole romske dece  povećala za 11 odsto, pa se može očekivati da ove brojke nastave da  padaju.

 

 

Dok na nekim fakultetima nema zainteresovanih, za neke fakultete vlada veliko interesovanje i kvota od jedan odsto budžetskih mesta nije dovoljna da se svi zainteresovani Romi i Romkinje upišu. Tako su Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu odobrena četiri budžetska mesta za upis Roma za školsku 2021/2022. godinu. Iz Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine kažu da je to mali broj mesta, a da je interesovanje znatno veće. Isti je slučaj i sa Fakultetom organizacionih nauka i Stomatološkim fakultetom.

Prilikom upisa na više godina studija, studenti koji su se upisali preko Programa afirmativne akcije uključivanja Roma u obrazovni sistem u statusu studenata koji se finansiraju iz budžeta se ne rangiraju sa ostalim studentima već zadržavaju budžetski status ako ostvare 36 ESPB u skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju. Ova mera znatno olakšava da tokom studiranja Romi ne izgube budžetsko mesto, jer bi za mnoge to značilo kraj studiranja.

 

 

 I mentorska podrška tokom studiranja

Beogradski Medicinski fakultet je bio učesnik projekta koji je za cilj imao pružanje mentorske podrške studentima romske nacionalnosti. U projektu su učestvovali studenti iz Beograda, Niša, Novog Sada i Kragujevca. Projekat je trajao 11 godina, a njegov cilj je bio da studenti dobiju adekvatnu podršku od osoblja fakulteta koji će ih pratiti tokom studiranja, objašnjava koordinator projekta Janko Janković.

„Mentori su tu da olakšaju, jer su oni već uključeni u akademsku mrežu. Mentori su tu da im pruže konsultacije, pomoć oko administrativnih stvari i svaki vid podrške. Ne samo profesionalno akademsku, već i psihičku i socijalnu“, ističe Janković.

Studenti u Beogradu se nisu u velikoj meri odazivali na poziv da učestvuju u projektu i pored svih pogodnosti, pa svake godine u projektu učestvuju u proseku dva studenta.

„Poslednjih godina retko ko od njih, kada ih pozovem, želi da učestvuje. Kažu da im pomoć ne treba, da se super snalaze na studijama, da mogu sami da uče, da im ne treba pomoć mentora“, objašnjava Janković.

Mentorska podrška dostupna je i romskim studentima koji upišu Farmaciju.

Studijski program Farmacije koji nudi ovaj fakultet trenutno pohađaju četiri Romkinje.

„Svi studenti imaju mogućnost mentorske podrške i od strane starijih kolega i od strane nastavnika. Kandidatima je omogućeno ostvarivanje svih Zakonom o visokom obrazovanju predviđenih prava. Rezultati svih studenata se redovno prate i preduzimaju potrebne korektivne mere“, objašnjava Anđelija Malenović, prodekanica za nastavu Farmaceutskom fakultetu.

Na Fakultetu političkih nauka studijske programe pohađa 12 Romkinja i dva Roma, a najviše njih studira smer Socijalni rad. Prema rečima Natalije Perišić, prodekanice za osnovne studije na Fakultetu političkih nauka,  mere koje se sprovode odnose se samo na osnovne studije i svode se na tehničku podršku.

„Fokus je usmeren da studenti koji se prijave za učešće u merama afirmativne akcije budu oslobođeni plaćanja naknade za pripremnu nastavu, takođe i  za polaganje prijemnog ispita. Oni imaju pravo na besplatni smeštaj i ishranu u studentskim domovima, ali možda najvažnije od ovoga je da ukoliko ostvare 36 ESPB  oni zadržavaju status budžetskog studenta“, objašnjava Perišić.

Školovanje nalik trci s preponama

Istraživanja pokazuju da od 100 romskih učenika, tek 66 završi osnovnu školu. Samo njih 25 odluči se da upiše srednju školu i manje od jednog učenika uspeva da završi višu ili visoku školu.^[1]

Jedan od razloga za to jeste što se mnoge romske porodice bore sa siromaštvom i teškim uslovima života, pa deca napuštaju sistem obrazovanja kako bi doprinosili egzistenciji porodice.

 

Predsednik Centra za edukaciju Roma i etničkih zajednica Ljuan Koko objašnjava da siromaštvo vodi ka stvaranju „začaranog kruga bede“.

 

„To često znači da ne mogu da nastave školovanje jer su siromašni, ne mogu da se zaposle jer nisu završili školu i onda ne mogu da obezbede bolje stambene uslove za sebe i svoju porodicu. Taj začarani krug bede u kom se nalazi romska zajednica traje decenijama“, objašnjava Ljuan Koko.

 

Drugi problem romske dece je diskriminacija u školskoj sredini. Istraživanje koje je obuhvatilo 127 ispitanika romske nacionalnosti pokazalo je da je svako drugo dete (56.9 odsto) tokom školovanja osetilo diskriminaciju više od 10 puta, dok se svaki šesti ispitanik (18 odsto) takođe susreo sa diskriminacijom, ali u manjoj meri. Samo 7.5 odsto dece se nikad nije osetilo diskriminisano od strane svojih vršnjaka.

Izvor: Centar za istraživanje etniciteta i Institut društvenih nauka, 2020^[2]

 

Profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu Janko Janković, susretao se sa situacijom da romski studenti prikrivaju svoju pripadnost.

„Nazivao sam ih nevidljivi Romi. Oni nisu želeli da se izjašnjavaju da su Romi. Verovatno su se plašili diskriminacije koja ih je pratila od malena. Romski studenti se ni po čemu ne razlikuju od drugih. To su studenti sa visokim rezultatima. Oni su dobijali stipendije za učenje stranih jezika, išli na konferencije, neki su se zaposlili u inostranstvu“, navodi Janković.

Problemi nastavljaju da se nižu, a jedna od prereka na putu  obrazovanja su i maloletnički brakovi. Skoro svaka druga romska devojčica između svoje 15. i 19. godine napusti školsku klupu zbog udaje i zasnivanja porodice.

 

Zato su iz Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine stavili poseban fokus na obrazovanje romskih devojčica, a predsednik saveta Dalibor Nakić naglašava da je poslednjih godina ostvaren značajan napredak, jer sada sve veći broj Romkinja studira.

 

 

Obrazovanje je skupa, ali isplativa investicija

Uvođenje obaveznog srednjeg obrazovanja je jedan od ključnih prioriteta Predloga strategije razvoja obrazovanja do 2030. godine. Ako više Roma bude završavalo srednju školu, pretpostavka je da će se veći broj odlučiti da krene i na fakultet.

Iz Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine kažu da se bore da kvota od jedan odsto pomoću afirmativnih mera bude povećana, jer će to biti korisno za celu zajednicu.

„Romi su najbrojnija manjina i integracijom Roma u zajednicu ne dobija samo romska zajednica već društvo u celini. Romi treba da žive od svog rada, a ne da budu primaoci socijalne pomoći“, kaže Dalibor Nakić iz Nacionalnog saveta.

Ljuan Koko iz Centra za edukaciju Roma i etničkih zajednica napominje da u procesu uključivanja Romima treba omogućiti da neguju sopstvenu kulturu i jezik i da se ne stide da iskažu poreklo.

„Neophodno je da se u svim školama uvede predmet Romski jezik sa elementima nacionalne kulture, da se škola i svi drugi učenici naviknu i pristanu da u školi postoje i romski učenici, da oni imaju potrebu da uče svoj jezik, tradiciju, kulturu i istoriju, da se toga ne stide i da školska uprava vodi računa o njihovim potrebama, da se podstiču kroz proces stipendiranja, učenici romske nacionalnosti koji uče svoj jezik ali i da stipendiraju i daju materijalnu podršku i mentorstvo svim romskim učenicima koji žele da nastave školovanje. Te inicijative postoje ali moraju da se od strane države sistemski urede“, zaključuje Koko.

Romi i Romkinje u ulozi profesora, sudija i lekara su sada statistička greška, a stručnjaci se slažu da je, da bi se to promenilo, potrebno raditi na osvešćavanju značaja obrazovanja, kontinuirano pratiti rad učenika i brinuti da barijere ne zakrče njihov put, u svakoj  prilici razvijati toleranciju i kažnjavati diskriminaciju, a maloletničke brakove poslati u istoriju.

 

Napomena: „Tekst objavljujemo u okviru serije istraživačkih priča koje potpisuju studenti novinarstva iz Niša, Novog Sada i Beograda, kao deo projekta koji je nastao u saradnji sa organizacijom civilnog društva Partneri Srbija.”

 

^[1] Istraživanje Centra za edukaciju Roma i etničkih zajednica

^[2]  http://idn.org.rs/wp-content/uploads/2020/09/REZIME-Socijalna-distanca-etnickih-zajednica.pdf

Život na ivici gladi – (Ne)dovoljnost socijalne pomoći
Autorke:
Aleksandra Nikodijević
Jovana Milešev

 

Od svih vrsta sramote, i dan danas jedna se kotira drugačije od drugih, a to je siromaštvo.
Siromaštvo je postalo problem pojedinaca, a oduvek je trebalo biti problem države. Država
na osnovu članova porodice, primanja i (ne)mogućnosti samostalnog zarađivanja,
građanima pruža određenu sumu novca, kako bi im olakšali život i pokrili troškove osnovnih
potreba.
Postupak za korišćenje usluga socijalne zaštite sprovodi Centar za socijalni rad, po
službenoj dužnosti ili na zahtev korisnika. Oni procenjuju da li korisnik ima potrebu za
određenom uslugom.
Što se tiče korisnika tih usluga, najčešće su to pripadnici marginalizovanih grupa, poput
romske populacije, osoba sa invaliditetom, migranti, deca koja žive i rade na ulici, siromašni.
Profesorka sa odseka za Socijalni rad na Filozofskom fakultetu, Dr Jovana Škorić, smatra da
su glavni problemi prilikom raspoređivanja socijalne pomoći: nedovoljna davanja za troškove
socijalne zaštite (EU prosečno za troškove socijalne zaštite izdvaja 27.9% BDP, dok je u
Republici Srbiji 19.4%); složena, prekomplikovana i često, za građane, nerazumljiva
administracija i sporo procesuiranje prijava; socijalna pomoć često iz različitih razloga
(neinformisanost, nedostupnost) ne stigne do korisnika kome je zaista potrebna.

“Kada pričamo o odgovornosti, smatram da ne postoji jedan činilac ili akter koji je odgovor za
to što socijalna pomoć ne zadovoljava osnovne ljudske potrebe. Potrebne su sistemske i
holističke promene na svim nivoima, proaktivnije socijalne politike i veća participacija svih
građana”, ističe Škorić i dodaje da je pored toga potrebno obezbediti da se međusektorski
pristupi integrišu i ojačaju mehanizmi upravljanja na lokalnim nivoima.

Na isto pitanje, Marko Vasiljević, koordinator za zagovaranje iz A11 inicijative za ekonomska
i socijalna prava, nudi odgovor da je neophodna promena dominantne paradigme na kojoj se
zasniva socijalna politika, što podrazumeva pomeranje fokusa na potrebe socijalno
ugroženih i realne mere podrške u prevazilaženju situacije u kojoj su se zatekli.
“To znači promenu vizure u okviru koje se socijalna davanja neće posmatrati kao milostinja
već pravo, a socijalno ugroženi korisnici neće biti tretirani kao dehumanizovani „paraziti“ koji
žive na tuđ račun već kao ljudi u nevolji”.
Crveni krst, humanitarna nezavisna i dobrovoljna organizacija, kao osnovni zadatak ima da
ublaži ljudsku patnju. Kriterijumi za dodelu pomoći se formiraju u saradnji sa Centrom za
socijalni rad Grada Novog Sada, tako da prioritet imaju korisnici novčane socijalne pomoći,
višečlane porodice, samohrani roditelji, invalidna lica svih kategorija, penzioneri sa najnižim
penzijama i nezaposlena lica koja se nalaze u trenutnoj socijalnoj potrebi.

Dr Dragan Lazić, sekretar Crvenog krsta, spominje da su prethodne dve godine bile
obeležene krizom sa kakvom se do sada nismo sreli. “Pandemija je promenila živote svih
nas, životi i zdravlje velikog broja ljudi su bili i jesu još uvek ugroženi i uticala na pogoršanje
ugroženosti već ranjivih kategorija, socijalno ugroženih ljudi i drugih,” kaže Lazić i napominje
da je od početka pandemijske krize Crveni krst Novog Sada, njegovi volonteri i profesionalno
zaposleni pokazali su veliku humanost, požrtvovanje i hrabrost. Pored podrške
zdravstvenom sistemu u sprovođenju masovne vakcinacije koja je bila jedna od najbitnijih
aktivnosti, nisu zaostajali ni u ostalim akcijama kao što je program Narodne kuhinje koji se
više od 30 godina neprekidno realizuje do današnjih dana.

Prema podacima Centra za socijalni rad grada Novog Sada, novčana pomoć u oktobru
2021. godine iznosi 30.019 dinara.
Ipak, ako uporedimo iznose novčane pomoći sa cenama potrošačke korpe i komunalija,
računica nas opet odvodi u ogroman minus, jer, prema poslednjim izmenama, cene
proizvoda i usluga lične potrošnje u oktobru su povećane u proseku za 0,9% u odnosu na
septembar 2021.
Porast cena, iako deluje malo i neosetno, predstavlja veliki problem porodicama koje žive na
ivici gladi. Kako kaže Žarko Šunderić iz Centra za socijalnu politiku, najveći problem jeste
visina novčane socijalne pomoći, odnosno to što ona nije dovoljno adekvatna da pojedinca ili
porodicu koja je prima izvuče iznad linije siromaštva.
Pored Saveza samostalnih sindikata Srbije, čiji se članovi zalažu da minimalna zarada u
2022. godini bude barem izjednačena sa visinom minimalne potrošačke korpe, koja iznosi
39.279 dinara prema poslednjim podacima, insititucije zadužene za sferu socijalne zaštite

već nekoliko godina predlažu da bi iznos socijalne pomoći takođe trebalo povećati. Ipak,
Žarko Šunderić navodi da tako nešto nije jako složen proces, ali da zakonodavac procenjuje
važnost takvih predloga.
“Povećanje novčane socijalne pomoći je pitanje odluke zakonodavca. Dakle, ukoliko neko
proceni da je to bitno, on će to doneti. Svedoci smo da su se u skorijoj istoriji, gledaćemo
poslednjih godinu dana, neki zakoni, kada se procene kao važni, donosili za tri dana.
Preporuka o povećanju iznosa novčane pomoći nalazila se u vladinim dokumentima,
međutim, vlada pokrene proces, stigne do neke tačke i zakon povuče iz procedure. Tako da,
rezulat svega – ništa se nije dogodilo. Drugim rečima, ova tema nije važna. Tako bih ja to
protumačio.”
Kada govorimo o socijalnoj pomoći, važno je da spomenemo i jednokratnu novčanu pomoć
koju je država dodeljivala svim punoletnim građanima u prethodne dve godine, od početka
pandemije, u više navrata. Šunderić smatra da je to stvar političke procene i da ima
kratkotrajni dobitak u smislu povećanja potrošnje, ali da se na taj način nijedan problem
trajno ne rešava.
“Postavlja se pitanje da li smo tim novcem mogli da finansiramo nešto drugo, za šta postoji
pretpostavka da bi imalo više boljitka. Mogli smo sa tim parama da pet godina plaćamo te
projekte za siromašne, da ih nismo podelili bogatima ili srednje bogatima. U ovoj priči smo
svi zaboravili decu – njihove potrebe su suštinski zaboravljene i zanemarene.” – ističe Žarko.
Marko Vasiljević iz inicijative A11 ističe da se jednokratna novčana pomoć finansira iz
budžeta lokalne samouprave zbog čeka postoje značajne neujednačenosti u iznosima koji
se isplaćuju korisnicima jer zavise od resursa kojima određena samouprava raspolaže.
“Budući da se na isplatu ove pomoći čeka i do šest meseci nakon priznavanja prava, ona
često gubi svoju svrhu imajući u vidu namenu ovog vida materijalne podrške, a to je da se
jednokratna novčana pomoć obezbeđuje licu koja se iznenada i trenutno nađe u situaciji
socijalne potrebe i drugim vanrednim prilikama koje ne može samostalno da prevaziđe”,
izjavio je Vasiljević.
Zasnovano na iskustvima korisnika inicijative A11, navodi se da je prillikom ostvarivanja
samog prava na novčanu socijalnu pomoć, jedan od glavnih problema sa kojima se susreću
u praksi usmeno odbijanje zahteva potencijalnih korisnika sa obrazloženjem da su radno
sposobni i „da mogu da rade“, te da ne ispunjavaju uslove za priznavanje ovog prava. Pri
čemu radna nesposobnost nije uslov koji za ostvarivanje pomenutog prava propisuje Zakon
o socijalnoj zaštiti, niti se u ovim situacijama ljudima nudi bilo kakvo konkretno zaposlenje.
“To što je neko sposoban za rad ne znači istovremeno da može naći zaposlenje kojim bi
obezbedio sredstva za zadovoljenje osnovnih životnih potreba. Pored toga, usmenim
odbijanjem zahteva socijalni radnik ne ulazi u postupak utvrđivanja prava na osnovu
prikupljenih dokaza o nečijem socijalnom statusu, već to čini osnovu proizvoljne ocene čime
se podnosiocu zahteva uskraćuje pravo na pravni lek, odnosno žalbu, jer nema nikakvog
pisanog traga u vidu rešenja o odbijanju zahteva koje mora da prati odgovaraće
obrazloženje”, zaključuju iz ove inicijative i dodaju da je drugi problem visina iznosa novčane
socijalne pomoći sa kojom korisnici ne mogu da zadovolje osnovne životne potrebe.
Đorđe Lebović u svom romanu “Semper idem” pita dedu gde se nalazi raj. Deda mu
odgovara: “Nigde, raj ne postoji. Obična izmišljotina! Treba da veruješ samo u ono što

možeš videti i opipati”, na šta Đorđe kaže da nije bio zadovoljan njegovim odgovorom:
“Najpre je rekao da postoji samo jedan raj, a posle je tvrdio da raj ne postoji zato što se ne
vidi. Ni glad se ne vidi, niti se može opipati, a ipak postoji.”

Napomena: „Tekst objavljujemo u okviru serije istraživačkih priča koje potpisuju studenti
novinarstva iz Niša, Novog Sada i Beograda, kao deo projekta koji je nastao u saradnji sa
organizacijom civilnog društva Partneri Srbija.”