Televizija je najbolja guvernanta

Pre svih roditelji imaju odgovornost za organizaciju slobodnog vremena svoje dece. I svi imaju prekidač! I kao u mnogim životnim situacijama moramo kao roditelji da donosimo i neke neprijatne odluke: kao što bi trebalo da vodimo računa o ishrani svoje dece – ravnoteži sna, igre i učenja, na način koji se uvek deci ne dopada.

Zamislite kakav bi bio jelovnik, kada bi se išlo na spavanje i šta bi se sve gledalo ako odgovorni odrasli ne bi donosili odluke. Čak i u čuvenoj školi u Samerhilu deca nisu pitana šta će biti na jelovniku i u hodnicima se nije igrao fudbal!

Odgovornost tv kanala je vidljiva u obeležavanju primerenosti programa odgovarajućim uzrastima. Istina toga se pridržavaju samo deca i roditelji mlađih od 10 godina.

Na ranim uzrastima najvažnija je komunikacija dece i odraslih, uspostavljanje međusobnih odnosa poverenja i razumevanja. I dok samo guču, uče govor tako što odrasli ponavljaju reči, pričaju im, opisuju to što rade, skreću pažnju na važno. Ukoliko se malo razgovara sa detetom, u vreme gukanja, velika je verovatnoća da će kasnije imati problema sa govorom.

Važnija je na tom uzrastu slikovnica sa životinjama, voćem, saobraćajnim sredstvima u rukama dragog odraslog i zajedničko „iščitavanje“, od svih tv emisija.

Kada se deca vaspitavaju da vole da čitaju – od rođenja, kada vide nas da čitamo, kada im čitamo stihove Zmaja, Dragana Lukića, Desanke Maksimović, Duška Radovića ili Ršumovića i to dok još ne znaju da govore.

Koji model svakodnevno dajemo deci?

Da li biramo tv emisije ili je tv uključen po ceo dan, da li je tv sinonim za predah, informacije, učenje – od odraslih oko deteta na ranim uzrastima zavisi kako će se sprava koristiti.

Kasnije nešto što bismo mogli nazvati dečija subkultura – diktira koje će se serije, crtani gledati. Pored dece u to su uključeni reklama, tržište igračaka i odeće koje prate crtane filmove i često donesu proizvođačima veće prihode od samog filma!

Zašto savremene generacije nisu zainteresovane za animirane bajke uz koje su, na primer, njihovi roditelji odrastali?
Životno iskustvo se razlikuje. Odrastanje ranije bilo je više usmereno na igru, komunikaciju sa decom različitog uzrasta, sa puno odraslih…, i svako je unosio nešto novo, drugačije. Igra sa vršnjacima je bila sigurno interesantnija od dva televizijska kanala čiji program se završavao pre ponoći.

Ne možemo žaliti za prošlim vremenima, ali se možemo suočiti sa savremenim dečijim iskustvima i pomoći im da ne budu osuđeni kako je to govorio Duško Radović na TV guvernantu!

Kakvo je savremeno detinjstvo? Uglavnom usamljeničko: mali broj odraslih i dece, češće u zatvorenom prostoru.
Svest o važnosti igre i igranja nije dovoljno potencirana.

Svako može da prati sebe ako samo pribeleži u toku jedne nedelje šta je radio zajedno sa detetom – koliko ga je hvalio, grdio, o čemu je razgovarao, šta su zajedno naučili, videli, primetili…