Da li deca treba da čitaju strašne priče

„Otkad znam za sebe, obožavala sam horor i priče strave. Kao mala večito sam imala jezive noćne more, pošto sam svakodnevno prosto gutala priče strave i užasa. Preko dana mi je sve to bilo zabavno, čak i kad se pomalo uplašim. Međutim, kad padne noć – to je već druga priča. Naravno, plašila sam se mraka – ali sam se još više plašila da zaspim, jer sam znala da će tad doći košmari. Glava mi je uvek bila puna raznih užasnih stvari za koje sam znala da će mi se pojavljivati u snovima. Kad sam pošla u školu otkrila sam da mogu da plašim drugare iz razreda strašnim pričama. Mojoj sreći nije bilo kraja! I stvari su se promenile. Umesto da uveče ležim u krevetu i razmišljam o strašnim stvarima o kojima ću sanjati, počela sam da smišljam priče, i da razmišljam o tome kako da ih ispričam drugarima a da ih što više uplašim. Mnogo je zabavnije bilo plašiti njih nego sebe samu. Od tada sam mnogo bolje spavala – ali dokle god uživam u dobrim horor pričama, moram i sama da ih pišem”, rekla je na Krokodokodil festivalu Lena Olmark, autor romana “Zagonetna kuća u šumi”.

Da li deca treba da čitaju strašne priče? 

Svojevremeno se smatralo da deca ne treba da čitaju ni bajke, jer su previše surove, strašne i nerealne. Taj stav je danas mahom odbačen, i uglavnom se smatra da su bajke preporučljive jer, između ostalog, bude nadu u to da dobro na kraju pobedi i da borba ima smisla.

Argumenti u prilog čitanju horora u detinjstvu su brojni: da je zdravo suočavati se sa strahovima, a da ovakve priče nude priliku da se strašne stvari smeste u književnost, tj. u fikciju i na taj način proteraju iz realnosti; da donose katarzu; da pomažu u razvijanju čitalačkih navika pogotovu kod dece koja vole mračne priče; mnogi čuveni pisci (na primer Moris Sendak) tvrde da je detinjstvo već strašno, da deca žive u svetu šašavih, opasnih džinova u kojem im je sve preveliko i van domašaja, pa im ovakve priče zapravo nude poznato okruženje u kome se dešava nešto strašnije nego u njihovom životu, i na taj način im nude oduška; da su poučne poput bajki jer uče decu da ne idu sama noću na nepoznata mesta, da se ne kupaju na mestima gde ima jakih struja, da ne uzimaju slatkiše iz ruku nepoznatih starica…

Na kraju, horor donosi istinu koju im odrasli najčešće taje – da neće sve biti u redu, da ima strašnih stvari na svetu, ali i mnogo načina da im se suprotstave. Mnogi roditelji se ipak protive tome, jer veruju da horor priče pothranjuju dečje strahove, odvajaju od realnosti i uznemiravaju pa deca koja ih čitaju loše spavaju.

Odluka je na svakom roditelju i njegovim procenama potreba sopstvenog deteta.

Na nama je samo da kažemo: ako deci preporučujete priče strave, književna dela Lene Olmark su pravi izbor.