Da li je dobro biti zahtevan roditelj?

Naša uverenja o tome šta je dobro za dete, vode nas i usmeravaju u našem umeću roditeljstva. Svaka promena načina vaspitanja uslovljena je promenom uverenja roditelja jer svako radi iz svoje najbolje namere! Cilj roditelja je da pripremi dete da jednog dana bude spremno da živi samostalan život u društvu drugih ljudi. Očekivanje da se to samo od sebe desi je pasivni način čekanja da dete postane onakvo kakvo bi mi želeli. To je loš način. Deci treba postavljati ciljeve i zahtevati da ih ispune. Na taj način ih učimo i da sami sebi postavljaju zahteve ali i da ih ispunjavaju do kraja. Da li će ih ispunjavati do kraja u mnogome zavisi od nas samih – koliko smo mi uporni i istrajni, takva će i deca biti. Ignorisanje je loš način iskazivanja nezadovoljstva. Dete to razume kao znak da ono nije bitno za nas kao osoba i da nije vredno naše pažnje. Kako deca više gledaju šta mi radimo nego što nas slušaju, imajte na umu da naš odnos prema stvarima koje radimo nesvesno utiskujemo u njihov budući model ponašanja.

Nezgode u vaspitanju nastaju kada se zahtevi postavljaju prenisko (prelaki su) ili previsoko (preteški su) ili ih uopšte nema.

• Kada su zahtevi previsoki, deca nemaju prilike da budu pohvaljena. Tada počinju da veruju da su neuspešni i nesposobni. Brzo odustaju, često čak ne žele ni da probaju jer veruju da neće uspeti. Kada dete iz bezbednosnih razloga čuvamo – na pr. da ne padne sa penjalice, šaljemo mu poruku da ono to ne može iako možda i može. Takva vrsta ponašanja roditelja, dovodi do lošeg samopouzdanja i samostalnosti deteta.
• Kada su zahtevi preniski, stvaraju pogrešnu procenu o sebi. Ne veruju sebi i misle da su nesposobniji od vršnjaka. Takođe, uviđaju da je potrebno vrlo malo truda da bi bili pohvaljeni i onda nemaju motiv da ulože napor. Zadaci im postaju dosadni i bez izazova.

Deca sa lakoćom usmeravaju i održavaju pažnju na onome što im je interesantno, što im stvara prijatnost. Problem nastaje kada treba da održavaju pažnju na nečemu što je korisno, ali deci neprijatno. To je sposobnost koja se stiče, mentalna veština, a ne urođena karakteristika. Dete je spremno za školu kada je u stanju da usmeri svoju pažnju i da je održava i na onom sadržaju koji mu je dosadan. Sasvim je prirodno da deca izbegavaju sve što im je neprijatno, ma koliko bilo korisno. Ali, uloga roditelja i učitelja jeste da im pomognu da polako steknu naviku održavanja pažnje i na neprijatnim sadržajima. U tom smislu svaki roditelj je i neka vrsta mentalnog trenera.

Razmaženo dete je ono koje zna da će neprijatne stvari uraditi roditelj umesto njega. Deca su sklona da klasifijuju zadatke na prijatno=korisno a neprijatno=štetno i da se tako i ponašaju. Sigmund Frojd je rekao da je ovo Princip zadovoljstva. Roditelji često imaju želju da smanje neprijatnost a povećaju prijatnost detetu tako da već malo dete postaje hedonista. Princip realnosti moraju nametnuti roditelji. To znači da oni treba da pokažu deci da postoji i drugačiji model: naučiti ih da i prijatne stvari mogu biti štetne a neprijatne korisne. To se može postići uz veliku dozu ljubavi ali i istrajnosti. Naš je zadatak da ih naučimo da istrpe neprijatne stvari jer su trud, napor i uporan rad ništa drugo nego neprijatnost, ali ona koja je neophodna za budući uspeh u bilo kojoj oblasti.

Još sličnih tekstova sa našeg sajta možete pročitati OVDE