Da li je inteligencija nasledna?

A koje su to greške koje roditelji prave i kakve su posledice po učenje?

– U prvom delu programa cilj nam je da naučimo roditelje i vaspitače da ne pogreše. Ako roditelji naprave greške koje usporavaju ili oštećuju razvoj deteta, mogu da nastanu problemi u kori velikog mozga i to dete će verovatno, kasnije u školi, imati probleme sa učenjem. Ne daju detetu da skače na krevetu, da se vrti, da skače po blatu, ne daju detetu da se penje na drvo da ne padne… I ja imam četvoro dece i sve sam to prošao, ali sam ih puštao. Roditelji su uplašeni za svoje dete i prezaštićuju ih. Imate situaciju da se dvogodišnje dete vrti dok ne padne. Rotacija aktivira jako velike regije u mozgu i razvija ih. Mozak se najviše razvija do treće, pete, sedme godine i ako to roditelji urade kako treba, dete je spremno za školu. A u školi kreće učenje, ali moramo da pređemo na viši nivo, a ne da učenje počiva na reprodukciji. A kad dete uz pomoć učitelja ode na viši nivo, onda će se razviti i funkcionalno znanje. S tim da mi program učenja započinjemo već od treće godine da bi dete što pre ovladalo ovakvim sistemom razmišljanja.

Izričiti ste protivnik reproduktivnog sistema učenja, odnosno da se ponavljanjem stiče znanje. Repetitio est mater studiorum, više nije primenjiva izreka?

– Ja kažem da je to bilo nekada, kada smo imali ograničen broj informacija. Išli smo u školu 8, 12 i 16 godina i to što smo učili primenjujemo dok smo živi. A danas to više ne može.

Naša deca ne povezuju. Učitelj daje detetu uputstvo da lekciju pročita više puta i više dana uzastopce i da će tako naučiti. Ali mozak tako ne radi. I onda dete dođe u školu, naučilo pesmicu na pamet, čeka učiteljicu, sedi, ne pomera se, znoje se dlanovi, lupa mu srce i ima 120 otkucaja u minuti; to je akutni stres. A mozak je organ za preživljavanje i ako smo u akutnom stresu, mozak šalje poruku – beži, spašavaj se. A gde dete da pobegne? I na kraju dete počne i da beži iz škole. I mi zapravo stalno detetu pravimo stres. Što je najgore, ono što dete i nauči na taj način, većinu toga zaboravi za 10 do 15 dana. I zašto tako i dalje učimo? Nama je obrazovni sistem u Evropi baziran na reprodukciji, a to je zastareli metod.

Pa kako učiti decu? Možete li nam navesti neki primer?

– To je drugi deo NTC programa, odnosno učimo ih da na jedan fiziološki prirodniji način, pamte lekciju, da dobiju informacije na način koji liči na igru. A kad to nauče, onda dolazi najvažniji deo programa – funkcionalno znanje, gde oni povezuju informacije. Mi kompletan program postavljamo tako da dete razmišlja kroz zagonetke i asocijacije. I deca u školu idu misleći da je to kviz, igraju se, rešavaju pitanja, a kasnije sami postavljaju ovakva pitanja. Mi im u stvari dajemo da misle. Evo za primer jedno od takvih pitanja koje postavljamo deci:

Interesantno je da kada se postavi reproduktivno pitanje uvek se javi jedan do dva učenika. Šta rade druga deca? Ako je za ocenu, spuštaju glavu i pogled da ih učitelj ne prozove i oni su pod stresom. Ako nije za ocenu, onda se dosađuju. Njima se u tom slučaju čini da školski čas traje ne 45, već 55-65-75 minuta i nikako da se završi. I dosada je vrsta stresa. Kako god okrenemo, to reproduktivno učenje nama pravi stres. A ovaj drugi model, koji liči na igru, u njemu svi žele da učestvuju. Uroš Petrović je autor ovog dela programa (Zagonetne priče i pitanja), a zajedno nastojimo da naučimo učitelje da sve lekcije pretvore u zagonetke poput ove pomenute i kada za mesec ili tri meseca testiramo decu, onda ona znaju sve što su učila na ovaj način.

Koliko se ceni znanje u današnjem društvu?

– Mislim da se kod nas ne ceni dovoljno. Izuzetni ljudi iz Mense koji su hteli da ostanu ovde da rade, nisu mogli da nađu posao, pa su otišli u druge zemlje i tamo našli zaposlenje i to na visokim pozicijama. Ako gledam iz tog ugla, onda se ovde ne ceni znanje. Mada, poslednjih par godina se dešava da neke firme žele da zaposle nove ljude, a među njima da su članovi Mense. I onda nas kontaktiraju da se dodatno raspitaju o njima. Jer ako je neko član Mense to ne znači da je genijalna osoba, već da ima visok potencijal. Ako je ta osoba završila fakultet i bavi se naukom i istraživanjima, onda je ta osoba stvarno dobra da ga preporučimo u svaku firmu. Ali i u Mensi imamo ljudi koji još studiraju u četrdesetoj godini, ne rade ništa… To su ljudi kao i svi ostali, s tim da su neki ljudi iskoristili svoje potencijale, a neki nisu.

Izvor: mojnovisad.com