Dete i osećaj krivice

Često viđamo naslove u novinama tipa: Osmogodišnji dečak živi sam sa bolesnom majkom, Dvanaestogodišnja devojčica čuva bolesnog oca, Dečak prosi na ulici i tako izdržava porodicu…
Prepustiti osmogodišnjem ili dvanaestogodišnjem detetu da odluči o tome od čega će porodica da živi, da li bi majka trebalo da prihvati ponuđeni smeštaj i da li mlađa braća i sestre idu redovno u školu je velika odgovornost koja u detetu izaziva duboko osećanje da mora prerano da odraste, da podnosi teret neuspeha, bolesti, siromaštva… Cela ta situacija dete zbuni i sludi.

Dete i osećaj krivice

Stavite se u položaj tog deteta. Kako je njemu? Ono pati celim svojim bićem. Ono misli da je ono krivo.
Osećanje krivice je kod dece skrivena emocija. Ono je poznato samo u određenim slučajevima. Zato bi roditelji trebalo da ga razmotre i istovremeno, bez rezerve, podele sa decom.
Najbolje bi bilo da to kažete onako usput, a zatim ozbiljno, i da ponovite da dete nije krivo što je njima bliska osoba umrla, što se roditelji razvode, što je neko bolestan, što nema novca… Ti nisi kriv!
I kada su deca “čudna”, depresivna, u panici, uvek pomaže to da pratimo trag skrivenog osećanja krivice.
Kada deca moraju da preuzmu odgovornost za događaje za koje to nisu u stanju, tada se njihovo osećanje odgovornosti pretvara u krivicu.

Prihvatite detetovo mišljenje, njegove osećaje i osećanja, shvatite ih ozbiljno i dajte im prostor. Važno je da razgovarate sa decom i kažete im u kom pogledu se od njih očekuje odgovornost. Istovremeno, morate im objasniti gde ne snose odgovornost, i da je tu ne moraju preuzeti.
Odgovornost za to kako odrasli žive zajedno je stvar odraslih. I odgovornost za životne uslove deteta (i materijalne i emocionalne) snose odrasli. Dete može da se oslobodi odgovornosti i krivice jedino ako odrasli otvoreno govore o svojoj odgovornosti i preuzimaju je.
Budite odrasli, budite svojoj deci odgovorni roditelji i pružite im detinjstvo kakvo zaslužuju.