Dobar brak nije dat, nego zadat

Dobar brak nije dat, nego zadat

Brak u Srbiji često traje koliko i bela tehnika u kući?

Kod nas još postoji tradiconalno posmatranje braka u smislu stabilnosti. Često srećem parove koji nisu spremni da se razvedu, iako je brak loš – nema komunikacije, niska emotivna razmena i nepostojanje poverenja. Često se supružnici ne usaglase tokom prvih nekoliko godina braka: kako živimo, kakva nam je komunikacija, kako se svađamo, kako ih rešavamo, kako vodimo finansije, odnos prema primarnim porodicama, vaspitanje dece… Čini mi se da parovi ne uspevaju da razreše probleme iz prve faze i onda posle dužeg vremena odluče da više ne vredi.

A tu su i trudne mlade?

To je faktor koji dovodi brak u krizu. Prve godine braka treba da obezbede usaglašavnje između parova, a bez dece postoji veća šansa da naprave dobar odnos svojih uloga, ličnu formulu koja im odgovara, da znaju šta da očekuju jedno od drugog. Kada dođe dete, oni imaju novog člana porodice koji unosi barem još tri nove relacije i one zahtevaju vreme da se usaglase. Kada tu ubacite babe, dede, rodbinu, imate nove, često dvostruke relacije i tada odnos postaje prezahtevan. Rana trudnoća je rizična jer ne obezbeđuje dobar početni kapacitet.

I dalje se vodimo bajkama i pričama za decu?

Mladi i dalje dominantno veruju da treba da pronađu partnera koji će im odgovarati, što podržavaju priče, bajke i mediji. Pogledajte Diznijeve crtaće, tek u poslednjih nekoliko godina su se promenili. Snežana i Pepeljuga nekada su čekale partnera, a sada Zlatokosa sretne princa pa ceo film razvijaju odnos i na kraju shvate da se vole. Nije priča pronaći idealnog partnera nego izgraditi dobar partnerski odnos. Trava nije zelenija iza brda, zelenija je tamo gde je zalivate.

Koliko bliskost s primarnim porodicama može biti opasna?

Ni tu uloge nisu jasno definisane, zavisi od konkretnog para i porodica. Svi koji su sedeli preko puta mene su rekli da su jako različiti, a ideja posvećenosti partnerskom odnosu i lojalnosti primarnoj porodici često nisu dovoljno razjšanjeni. Ako su partnerski odnosi baba i deda nedovoljno dobri, oni osećaju potrebu da se uključe u brak svoje dece i tako nastaje haos s ulogama. Na paru je da napravi granice prema porodicama porekla, kako njima odgovara.

Predbračni ugovor se tumači neromantično i baksuzno?

Isto kao i predbračno savetovanje. Ljudi idealizuju brak, a svako ko je u braku reći će vam da ima probleme. Nema dovoljne svesti kod ljudi da shvate da će sigurno imati probleme i da se pre braka moramo opremiti instrumentima koji će nam pomoći – predbračnim ugovorom za materijalne, a predbračnim savetovanjem za emotivne probleme. Nisam do sada srela par koji se razvodi, a ima predbračni ugovor.

Da li zajednički život pre braka pomaže ili odmaže?

Stav psihološke javnosti je da ta vrsta kohabitacije, zajedničkog života u formi provere da li smo jedno za drugo, zapravo destruktivno utiče na kasniji kvalitet braka. Takvi parovi češće imaju problema s nasiljem, disfunkcionalnim odnosima, zloupotrebom alkohola i psihijatrijskim dijagnozama.

U savremenom braku ideja je da svaki dan biramo da li da ostanemo s partnerom, ali pošto imamo izbor, zapitamo se da li ću ga ja uvek birati, a to čini i drugi partner. To stvara ogromnu neizvesnost. Kvalitetan brak mora da ima izgrađeno poverenje. “Čak i ako nisi onakav kakav bih želela, ja te i dalje biram jer mi to možemo da rešimo”. Prvo poverenje, pa veština rešavanja problema. Zajednički predbračni život od početka urušava tu vrstu poverenja. Vi kažete “ne, ne odlučujem da te biram svaki dan, odlučujem da te svaki dan proveravam i znam da ti mene svaki dan proveravaš“. Čak i da imamo veštine, poverenje se stalno ljulja, živimo u teskobnom okruženju u kom svaki dan može biti poslednji. Ako je to kohabitacija osoba kojima brak, u smislu “papira”, nije važan, onda imamo nivo posvećenosti koji je identičan braku, međutim, to je u smislu provere partnera vrlo problematično.