Dom učenika srednje poljoprivredne škole – Šabac

Dom učenika srednje poljoprivredne škole – Šabac

15000 Šabac
Vojvode Putnika 58
015 344 583
www.sredpoljskola.edu.rs

Konkurs za prijem učenika u dom

Učenici poljoprivrednih škola su stanovali u internatima. Boravak u internatu je bio potpuno besplatan. To znači da se stanovanje, hrana, odeća, školski pribor i zdravstvena zaštita nisu plaćali. Učenik je donosio zimsko odelo (gunj i čakšire), po dva para preobuke (košulje i gaće), po dva para čarapa i dobre opanke na nogama. Život u internatu je bio strog, ali i težak. Ustajalo se rano, posebno oni koji su radili oko stoke. Pre podne je bila nastava, a posle podne se radilo na ekonomiji – posebno leti. Mlađi učenici su morali da slušaju profesore, ali i starije učenike. Trećaci su bili povlašteni. Vodili su računa o mlađim učenicima, a na časovima nastave su bili neka vrsta instruktora.

Postojali su državni i privatni pitomci. Za obe grupe je važio uslov da moraju da budu najmanje dobri po uspehu. Nisu smeli da budu mlađi od 16, ni stariji od 19 godina. Morali su da budu sa sela. Prvenstveno su primani državni, a ako ima mesta i privatni pitomci. Državni pitomci su imali sve besplatno, a privatni su plaćali 200 dinara mesečno. Posteljinu, knjige, sredstva za ličnu higijenu i ostale školske potrepštine su svi dobijali besplatno. Osnovnu odeću su donosili od kuće. U vreme školovanja su imali uniforme koje su privatni učenici kupovali. Na glavama su nosili šajkače sa širitima u skladu sa godinom učenja. Pomalo su podsećali na vojne pitomce. Godišnje je primano do 30 učenika.

Roditelji su morali da se obavežu da će nadoknaditi svku štetu koju bi njihova deca učinila. Posle rata, internat se plaćao prema porezu na dohodak: do 200 dinara se nije plaćalo, do 1500 dinara plaćalo se 400 dinara mesečno, oni sa dohotkom od 2500 su plaćali 500 dinara, a oni preko 2500 su plaćali 600 dinara mersečno. Tada je koncipiran i Pravilnik za organizaciju života u internatu. Od 1948. Godine, internati počinju da funkcionišu kao samostalne ustanove.

Život u internatu je bio prema vojničkim principima. Zabranjeno je bilo ići u kafane, zabavljati se sa drugaricom iz doma / odeljenja. Kontakt sa profesorima i direktorom je bio moguć jedino preko omladinskih rukovodilaca. Učenici su dežurali subotom i nedeljom, telili krave, prasili krmače, radilo se do duboko u noć. Ipak, pamte se kolektivni život, igranke, druženje; snežne noći i povratak iz grada. Pamte se čiste spavaonice sa dvanaest kreveta, sobne starešine, pranje nogu i umivanje hladnom vodom, ustajanje u šest sati praćeno zvonom. O redu i higijeni su vodili računa dežurni profesori – batina nije bilo. Niko se nije žalio što se ustajalo u dva sata noću da se štiti krompir od mraza.

Internat je donosio dosta problema. Postojala su samo dva vaspitača pa su i profesori dežurali. Bilo je mnogo tehničkih i zdravstvenih neispravnosti. Inventar je bio dotrajao. Internat je bio pod upravom škole, ali je imao svog upravnika, vaspitače i Pedagoško veće. Prostor je bio skučen pa su pitomci učili po hodnicima. Klozeti su bili nehigijenski i zdravlje dece je bilo ugroženo. Kuhinji je, u jednom periodu, bio zabranjen rad. U internatu je, gotovo uvek, boravilo tridesetak učenika iz drugih škola. 1962. Godine je podnet predlog da se internat izdvoji kao posebna ustanova. 1965. godine je bila posebno teška situacija u internatu. Tada je kapacitet bio oko 130 učenika ( 82 muškarca i 23 devojke ). 15. Oktobra 1965. godine, internat je, posle šezdeset godina rada, prestao da postoji.

Novi internat je otvoren 2005. godine zahvaljujući prostoru koji se ukazao ( tavan ) prilikom rekonstrukcije škole 2004.

Grad je podržao ideju o vaskrsavanju doma, ali je Ministarstvo prosvete dugo oklevalo da dom uvrsti u sistem finansirasnja, iako je bio kompletno opremljen i spreman za korišćenje. Dom, danas, ima 70 mesta u 20 čistih, svetlih i prozračnih soba. O radu i redu brinu tri vaspitača i upravnica doma. Za hranu su zadužene dve kuvarice, a o higijeni i nabavci brinu tri osobe. Korisnici doma su uključeni u niz domskih aktivnosti i sekcija. Postignuti su značajni uspesi na domijadama i drugim takmičenjima. Koliko je dom omiljen i cenjen, govori činjenica da se svake godine javi dva puta više kandidata nego što je kapacitet doma. Trenutno se ulažu napori da se dom proširi, odnosno da se izgradi novo krilo doma.

Tradicija je nastavljena. Pričaju se neke nove priče, rađaju nova prijateljstva i ljubavi; a dom, sa svim svojim manama i slabostima, ali i lepotom življenja u njemu – postaje sećanje i pamćenje za ceo život.