Zadatak države jeste i da zaštiti od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja one koji su tome izloženi. Time se bave policija i pravosudni organi, ali to, zbog prirode problema, nije dovoljno.
Prvo, u mnogim slučajevima reč je o psihičkom, emocionalnom ili ekonomskom zlostavljanju, sa čime policija ne može da se nosi, već je to posao za psihologe i socijalne radnike, zaposlene u centrima za socijalni rad i ostalim socijalnim ustanovama.
Drugo, i kada je reč o fizičkom ili seksualnom nasilju, psihičke i socijalne posledice koje žrtva trpi takve su da njihovim otklanjanjem moraju da se pozabave pomenuti stručnjaci, a žrtva se često mora privremeno izdvojiti iz sredine u kojoj je do tada živela, pa joj je potrebno obezbediti odgovarajući smeštaj.
Kasnije je neophodno pomoći žrtvi da stvori sebi životno okruženje u kome se nasilje neće ponoviti.
Intervencije u porodičnim i bračnim odnosima
Pošto do zlostavljanja i zanemarivanja najčešće dolazi u porodičnim i bračnim odnosima, društvo mora da ima mehanizam da se umeša u njih kada proceni da postoji opasnost da dođe do nasilja ili zanemarivanja, a pogotovo kada mogu biti ugroženi razvoj i dobrobit deteta. Za takvo mešanje su, osim suda, ovlašćeni isključivo centri za socijalni rad. Nekada je dovoljan dobar savet stručnjaka da ne dođe do nemilih situacija, pa postoje i specijalizovana porodična, psihološka i pravna savetovališta.
Posebno je teška situacija u kojoj dete ostane bez roditeljskog staranja, pa je potrebno odrediti s kim će ono živeti i ko će se o njemu starati.