Igra je jezik koji svako dete razume

Da, dete i samo rešava neke svoje unutrašnje konflikte i strahove, najčešće kroz igru.
Sa polaskom u vrtić deca često imaju potrebu da sa sobom ponesu neki predmet,igračku, ne zato što u vrtiću nema dovoljno igračaka, već zato što ta igračka predstavlja objekat sigurnosti. Imajući je uz sebe dete lakše podnosi odvajanje od roditelja.

Deca naizgled nerešive situacije, u kojima su prisutna snažna osećanja i doživljaj napetosti, mogu rešiti na kreativan način, aktivnim ponavljanjem doživljenog u igri. Tako kreativna aktivnost, odnosno igra, postaje mogućnost da se neki problem razreši. Recimo devojčica koja se po prvi put suočila sa kaznom u vrtiću, po dolasku kući svaku igračku je “stavljala u kaznu” i situaciju ponavljala više puta dok nije “proradila” događaj koji je za nju bio težak ili gledajući konflikt drugara iz vrtića dete je kod kuće dve igračke na desetine puta stavljalo u konfliktnu situaciju, a potom “tražilo” da se izvine jedno drugom zbog lošeg ponašanja.

Da li je igra SAMO igra i čemu služe igračke?

Igra je zaslužna za razumevanje, prihvatanje i uklapanje u svet oko sebe. Već sa par meseci dete počinje da zapaža predmete, boje, zvuke, da manipuliše igračkama. Kod beba igračke imaju zadatak da razvijaju čulne senzacije, da postepeno grade spoznaju uzroka i posledice (kada dodirnem dugme, meda će početi da peva). Često su motiv za detetov prvi korak, jer želi da dođe do željenog objekta. Usvajaju se pojmovi, prepoznaju se i razlikuju različite emocije, sve spretnije se manipuliše predmetima i razvija se logičko zaključivanje. Kako dete odrasta tako se igra usložnjava, a ista igračka dobija drugačiju dimenziju i upotrebnu vrednost.

Igra u terapijske svrhe

Zbog neizgrađene veštine samoposmatranja i apstraktnog mišljenja, deca mlađeg uzrasta imaju teškoće da sa odraslima podele svoje konflikte i strahove. Srećom igra je jezik koje svako dete razume, a tokom spontane igre, posmatrajući ponašanje deteta u igri, mi ga upoznajemo. Kroz igru se lako, za dete prihvatljivo i jasno, razgrađuju pogrešne forme ponašanja i grade nove, ispravne. Pruža mu se oslonac i pokazuje model ponašanja, otkrivaju i rešavaju problemi.

U dečijem kutku Priča o vili koriste se igrovne tehnike i metode za podršku i pomoć deci u različitim kriznim situacijama. One se sprovode kroz individualni i grupni rad i daju odlične i vidljive rezultate. Neke od metoda koje se koriste su Dečija psihodrama, Igra svet, Vinikotove škrabalice i ostale.

Autor teksta: Maja Antonić, dečiji psihoterapeut

Hvala sajtu: klickerbox.com