IVO ANDRIĆ- NAJLEPŠE IZREKE

Ima narodnih priča koje su toliko prihvaćene u narodu da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali. Takva je priča o mladiću koji je lutajući svetom i tražeći sreću, zašao u opasan put za koji nije znao kuda vodi.

*

Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje!

*

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.

*

Celog veka se lečimo od nesretnog detinjstva.

*

Rana koja se krije, sporo i teško zarasta.

*

Ono što je najlepše u iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo nijedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama iščezava, a ono što je dobro ustostruči se.Poznavao sam jednog čoveka koji za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč.

*

Jednom mu je neko rekao – u zao čas! – rekao da je pametan. Kako i zašto, to sam Bog zna. Tek, on je poverovao u to. I otada je taj inače mirni i bezazleni čovek postao nemoguć, težak sebi i drugima.

*

Nisu svi ljudi tako rđavi i kao što to rđav čovek misli.

*

Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća.

*

Budite nepoverljivi prema sebi, svojim osećanjima i raspoloženjima. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budte preterano nepoverljivi prema celom ostalom svetu. A time ćete biti bolji, pravedniji, svima prijatniji, i sami sebi lakši. Čim osetite opštu zlovolju prema svetu i nepoverenje prema ljudima, više nego je to razumno opravdano i potrebno, odmah budite na oprezu, ali prema samom sebi, i obratite pažnju na svoju unutrašnjost, jer to je najbolji znak da nešto u vama nije u redu.

*

Tražeći ono što mi treba, a što ni sam ne znam tačno šta je, išao sam od čoveka do čoveka, i video sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja – koji ništa nemam, i da sam kod svakoga ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim.

*

Da je ćutanje snaga, a govorenje slabost, vidi se po tome što starci i deca vole da pričaju.

*

Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom, taj je postigao najviše što smrtan čovek može postići. Ona nije više za njega ni hladna ni nema, ni pusta ni strašna, nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji, kao onom junaku iz narodne pesme vila, koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. Ko uspe da zagreje i oživi samoću, taj je osvojio svet.

*

Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.

Ivo Andrić,