Kako deca uče

Čas treba da bude koncipiran tako da se sastoji iz više celina. Svaka celina podrazumeva promenu dinamike i načina rada. Deci je potreban pokret za vreme časa, reorganizacija u prostoru i promena metode rada. Većinu predmeta je moguće predavati na načine koji zadovoljavaju sve naše inteligencije. Muzika, ritam, crtež, pokret, ne moraju biti samo elementi časova iz ovih oblasti, već i element metodika rada u ostalim oblastima.
Rad bez sredstava teško može da održi pažnju. Dovoljno je da to budu obične ilustracije ili video prezentacija. Uključivanje desne hemisfere mozga koja lako pamti slike i boje pomoći će da se usvoji verbalno prezentovano. Prevođenjem apstraktnog u konkretno pomoći ćemo razumevanju.
Čas mora imati interaktivni deo gde će dete imati priliku da kroz lično iskustvo, bilo putem izlaganja, diskusije ili eksperimentisanja utemelji gradivo.

Kako deca uče

Interesantnost je prvi uslov da bismo nešto zapamtili. Zabavni časovi na kojima deca rade dok slušaju nastavnika (tipa kreativnih radionica na kojima se manipuliše raznim materijalima) ostavljaju najviše pozitivnog traga u dečjem pamćenju i stvaraju pozitivnu atmosferu koja je višestruko značajna. Interesantni sadržaji se pamte i kada nemamo sklonosti ka datoj materiji.

Pozitivan stav nastavnika je možda prvi uslov da se uči u prijatnoj atmosferi. Šale i duhovite upadice tokom predavanja trenutno podižu energetski nivo grupe, kao što gruba kritika ume da ga uništi.

Atmosfera straha i ponižavanja degradira ličnost i nikako nebi smela biti prisutna na časovima, pogotovo kod mlađeg uzrasta.
Kvalitet dečjeg znanja zavisi i od ličnosti učitelja. Dete najbolje uči od onoga koga voli.
Provera znanja sama po sebi stvara dozu strepnje ili čak straha, tako da bi načini na koje se sprovodi trebalo da budu suptilniji i blaži (čime se sve više bavi savremena pedagogija).

Pohvala je veliki stimulans. Pohvala i za trud, a ne samo za rezultat. Pohvala koja nema isti kriterijum za sve. Nekome je jako potrebna i za minimum ako je to njegov maksimum. Kritike se upućuju nasamo, ne pred ostalom decom. Jer je ona veliki  udar na dečije samopouzdanje.
Koliko je važna stalnost mesta na kome se uči, toliko i restruktuiranje i promena prostora može da deluje osvežavajuće i stimulativno.

Svaki nastavnik može da oseti nivo radne sposobnosti grupe kao celine. Taj nivo varira u zavisnosti od raznih faktora kao što su vremenske prilike, dani u nedelji, prethodni ili očekujući događaji, prezasićenje gradivom i slično. Tada je skoro nemoguće održati radnu atmosferu i čas se svodi na opominjanja i kažnjavanja. Ovakve periode treba ispoštovati i planirane sadržaje zameniti drugim, lakšim.

Proces pamćenja traži ponavljanje gradiva i sazrevanje naučenog, a to je vreme. Psiholozi su došli do zaključka da se najveća efektivnost postiže ponavljanjem  posle 28 i 30 dana. Shodno ovome, ne treba vršiti provere znanja i ocenjivanja dok se detetu ne obezbedi potrebno vreme za sazrevanje naučenog.

Koristiti u radu nove tehnike kao što su mape uma (angažovanje obe moždane hemisfere kroz izdvajanje sižea putem pisane reči, crteža i boje) i mnemotehnika (povezivanje slike i reči radi boljeg pamćenja informacije).

Svako učenje koje je u skladu sa našim interesovanjima i prikazano na način koji odgovara našem individualnom sklopu, stvara utisak osvešćavanja nečega što smo već znali.

Prenošenje znanja je neiscrpni izvor kreativnosti u kome mogu podjednako uživati i nastavnik i dete.
Ne želimo da pravimo muškarce i žene po uzoru na nas same, već da današnjoj deci pomognemo da postanu ono što jesu, što im je rođenjem dato. Čovek sam u sebi nosi ključ za sopstveni razvoj, a obrazovni sistem bi trebao da ima za zadatak da ga prepozna i isprati. Ovo nije lak zadatak, ali njegova važnost i veličina imaju pravo da to zahtevaju.