Kritikovanje dece kao poseban oblik nasilja

Kritikovanje dece kao poseban oblik nasilja

 

Deca i mladi su posebno osetljiva grupacija kojoj je potrebna stalna podrška, razumevanje i otvoren razgovor kako bi se osećali dobro, prijatno u svom najužem okruženju, ali i kako bi se razvijali na pravi način. Uloga roditelja kao vaspitača jeste zaista teška i vrlo odgovorna, zbog čega bi na ovo trebalo obratiti pažnju u svakom trenutku.

Naravno da roditelji žele najbolje za svoju decu i iz tog razloga ponekad i moraju biti strogi prema njima, što ne bi trebalo da opravda svakodnevno negativno ponašanje prema deci. Kritika može biti delotvorna ukoliko se upućuje onda kada je zaista neophodna, ali kada je kritikovanje glavni princip vaspitanja – onda to može da se protumači i kao poseban oblik nasilja nad decom.

Do sada su sprovedene brojne studije o psihičkom i fizičkom zlostavljanju dece, u šta su uključene kontinuirane i planirane uvrede, ponižavanje, ali i udarci. Međutim, kritikovanje bi moglo da se posebno klasifikuje, prema mišljenju pedagoga i stručnjaka za razvoj porodice, Jaspera Juula. On smatra da kritikovanje dece počinje već nakon što su oni napunili dve godine, dok se do tada uglavnom roditelji prema njima odnose potpuno drugačije – obasipajući ih pozitivnom pažnjom i komplimentima.

Kako deca reaguju na kritikovanje?

Iako roditelji kritike upućuju deci sa ciljem da se popravi njihovo ponašanje i da utiču na njihov dalji razvoj, deca to uglavnom ne tumače tako. Za njih su kritike često veoma bolne, a mogu dovesti do osećaja omalovažavanja, snižavanja samopoštovanja koje bi dete trebalo da oseća, ali i do emocionalne iscrpljenosti jer je to za dete previše da bi uspelo da se izbori.

“Ne radiš to kako treba – pusti mene!”, “Zašto to radiš tako, ugledaj se malo na sestru!”, “Nisi dovoljno dobar u tome, trebalo bi da se baviš nečim drugim” – ovo su česte izjave roditelja koji misle da će kritikovanjem doći do pozitivnog rezultata u vaspitanju dece.

Deca na kritike uglavnom reaguju negativno – neki se uplaše, neki osećaju neprijatnost i osećaj odbacivanja, dok se u nekima budi i agresivnost – kao refleksija negativne energije koju su kroz kritike dobili od roditelja. Upravo bi zato trebalo kritike zameniti alternativnim načinom obraćanja. U situacijama kada roditelj oseti razočaranje ili osećaj ljutnje prema deci koja se nisu ponela dobro – trebalo bi da zastanu i razmisle na trenutak šta je to što mu je najviše kao roditelju smetalo u ponašanju deteta, a zatim da pažljivo biranim rečima to prenese detetu.

Reči podrške i razumne pohvale uvek su bolje od kritikovanja i imaju sigurno bolji efekat. Ne treba zanemarivati loše stvari koje radi dete, već pronaći pravi način da im na to skrenete pažnju, ali i da nađete pravi način da to rešite.

“Mislim da ne radiš/ne učiš dovoljno, ali znam da možeš više – i ja ću ti u tome pomoći”, “Jasno mi je da se trudiš, ali mislim da ti to možeš i bolje”, “Tvoje ocene nisu baš najbolje u poslednje vreme -šta ti otežava učenje?” – ovo su načini da kritike preobratite u dobro osmišljene primedbe koje za cilj imaju isto kao i kritikovanje – s tim što su rezultati sigurno bolji kada se dobiju na ovaj način.