Na vest da je Časni Hristov krst pronađen, sleglo se mnoštvo naroda – svi su želeli da ga vide, dodirnu i celivaju. Oni udaljeniji su želeli makar da ga vide, pa patrijarh Makarije odluči da podigne Krst na jedno uzvišenje. To prvo uzdizanje (“vozdviženje”) Časnog krsta dogodilo se 326. godine, a od tada je Časni krst stajao u srebrnom kovčegu u Hramu Hristovog vaskrsenja koji je carica Jelena potom podigla na Gologoti. Carica napravi kovčeg od srebra i u njega položi Krst.
Kasnije, car Hozroj osvoji Jerusalim i odnese Krst Gospodnji u Persiju. Tamo je krst ležao 14 godina, sve dok 628. godine car grčki Iraklije ne pobedi Hozroja i sa slavom povrati Krst u Jerusalim.
Ulazeći u grad Iraklije nosaše Krst na svojim leđima. No najedanput stade car i ne mogaše ni koraka dalje da kroči. Patrijarh Zaharija vide anđela koji sprečavaše cara da u raskošnom odelu ide pod krstom po onom putu po kom je Gospod, bos i ponižen, hodio. Kad to viđenje patrijarh objavi caru, car se svuče, pa u bednoj odeći i bosonog, uze Krst, iznese ga na Golgotu i položi u hram Vaskrsenja.
Taj dan se slavi kao Krstovdan, jedan od najznačajnijih praznika u godini. Obeležen je crvenim slovom i na taj dan se obavezno posti.
Toga dana se, prema drevnim običajima, bere i posvećuje bosiljak.
Na zimski Krstovdan, koji je uoči Bogojavljenja 18. januara, po predanju, ukrštaju se vetrovi. U crkvi se tog dana krst stavlja u vodu i ako se voda smrzne očekuje se dolazak rodne godine, a ako se voda ne smrzne, veruje se da će sledeća godina biti “oskudna i bolešljiva”.