Dete najbolje uči od onoga koga voli.
Ako se osvrnemo na svoje detinjstvo setićemo se učitelja i nastavnika od kojih smo najviše naučili.
To su, verovatno, ličnosti koje su svojom pozitivnošću i toplinom ostavile traga u našem sećanju.
Učitelji smo svi mi uz koje dete raste – roditelji, vaspitači i nastavnici. Ova uloga ne podrazumeva samo vaspitanje i obrazovanje. Kao učitelji na dete ostavljamo pečat sopstvene ličnosti koji snažno utiče na dečji razvoj.
Savremena psihologija donosi nove zaključke o faktorima koji opredeljuju čovečji životni put i stavlja uticaj sredine u kojoj dete raste iznad genetskog nasleđa i rođenjem donete konstitucije.
Time se odgovornost koju nosimo mi koji odgajamo decu uveličava, a rad na sebi postavlja kao neminovnost.
Trebamo biti svesni da za sobom ostavljamo tragove u prostoru i na ljudima, kako dobre – sjajne, tako i loše – tamne.
Zato je važno raditi na sopstvenim mislima i osećanjima. Ljudi neprestano između sebe razmenjuju ove vibracije. Setite se kako se osećate posle nekog vremena provedenog sa tužnom ili besnom osobom. Sva negacija se utisnula u vas, osećate se loše, ili ste je čak prebacili na fizički nivo i osećate mučninu, glavobolju ili nešto slično.
Treba se zapitati kakvim vibracijama u toku dana izlažemo dete.
Kada dete boravi u sredini punoj ljubavi, razumevanja, pažnje i radosti, akumulira i zrači isto. I suprotno tome.
Znajući ovo, zamislite koliko je važno biti pažljiv u ulozi vaspitača, učitelja, nastavnika i roditelja.
Kada se osećate bolesni, nervozni ili loše volje ne dotičite druge, pogotovo ne decu…>>