Muzika i problem sa učenjem

Mnoga deca imaju problem sa učenjem. Ne samo danas, tako je bilo oduvek. Nekada se od takve dece odustajalo, nisu od njih očekivali uspeh pa ga nisu ni podsticali. Danas je jedna od najjednostavnijih „dijagnoza” hiperaktivnost ili neprilagođenost, ili, jednostavnije, imaju problem sa pažnjom ili učenjem. Iako je često reč o deci čiji je koeficijent inteligencije iznad proseka, oni predstavljaju problem. Često su izopštena iz kolektiva, roditelje upućuju na razne analize, terapije, lekove, svi sa različitih strana pokušavaju da „ukalupe“ dete. Da li je to baš uvek potrebno? I, da li je neophodno?

Muzika i problem sa učenjem

Gillian Lynne (1926), procenjena je od strane nastavnika u školi kao dete koje ne može da prati nastavu, te je njenoj majci preporučeno da je odvede kod doktora na lečenje. Nakon susreta sa lekarom, majka je zamoljena da napusti prostoriju u kojoj je sama ostala njena ćerka. Na izlasku iz sobe, doktor je uključio radio a Gillian je istog trenutka ustala i počela da igra. Doktor je majci objasnio da je dete sasvim zdravo i normalno, samo je treba upisati u plesnu školu. Nakon toga, ona je postala jedna od najpopularnijih balerina na britanskom ostrvu, a zatim i jedan od najboljih i najplaćenijih koreografa na svetu. Najpoznatija je po koreografijama urađenim za mjuzikle Mačke i Fantom u operi. Sva sreća pa je njena majka naišla na pravog doktora.

Ovaj, kao i mnogi slični slučajevi, baca drugačiju svetlost na i danas čest problem roditelja, nastavnika i dece. Ono što sa sigurnošću možemo reći je da umetnost, posebno muzika i ples, mogu značajno pomoći svima u procesu učenja.

Muzika i problem sa učenjem

Istraživanja su pokazala da svega 15% populacije uči auditivnim putem. Vizuelno pamćenje ima oko 40%, a đaci koji moraju da dodirnu, osete, eksperimentišu ili da se kreću da bi razumeli informaciju čine čak 45% populacije. I pored toga, najčešći način prenošenja informacija od nastavnika do đaka je verbalnim putem, iako se zna da je vizuelna zona korteksa čak pet puta veća od auditorne.

Da bi svirala, deca koriste  prste, šake, stopala, oči i uši, kao i usta. Sva čula su aktivna kada dete sluša, gleda i dodiruje instrument. Učenje sviranja angažuje ceo mozak i pomaže njegov potpuni razvoj i organizaciju.

Evo još nekih dobrih strana učenja sviranja: koordinacija šake i oka, neophodna za pisanje, drastično se uvećava i razvija ako dete uči da svira neki instrument. Sistem čitanja i pisanja nota, u potpunosti se poklapa sa principom pisanja i čitanja slova i reči. Pesma koja ima melodiju lakše se i duže pamti od one koja je nema. To je zato što se centri za muziku i leksiku nalaze u istom delu leve hemisfere mozga. Iz istog razloga mnogi učitelji i nastavnici u celom svetu lekcije pretvaraju u stihove i dodaju im melodije uz koje će gradivo gotovo doživotno biti urezano u pamćenje. Ako im uz to dodate i pokret, pamćenje će biti još lakše i dugotrajnije.

Dete koje ide u muzičku školu ili privatno uči sviranje nekog instrumenta, od malih nogu se uči važnim životnim lekcijama. Kao prvo, organizaciji sopstvenog vremena. Zatim, upornosti i smirenosti u prevazilaženju problema. Muzika ne predstavlja samo razvoj koordinacije pokreta i prepoznavanje simbola već uključuje i interpretaciju, razmišljanje, raščlanjivanje i procenjivanje svakog komada. Pronalaženje kreativnog načina za rešavanje problema. Pevanje u horu ili sviranje u školskom orkestru, osim što ga uči disciplini, uči ga i timskom radu. Uči da deli, uvažava i razmenjuje mišljenja. Individualni nastup ga ohrabruje i uči da fokusira svoju pažnju, prevaziđe tremu i da svoj maksimum. Istovremeno, uči i važnost i neophodnost istrajnosti, truda i sagledavanja vrednosti napora i postignutog uspeha. To sve izuzetno utiče na njihovo samopouzdanje. Muzika detetu pomaže da razvija sve tipove inteligencije, da izrazi svoju jedinstvenost, i da podstakne rad na sopstvenim vrednostima.

Sve ovo, i još mnogo toga govori nam u prilog činjenici da muzika ima moć da nadahne, uzdigne, prosveti i obogati život svakog deteta. Dete koje se dobro oseća u svojoj koži, sebi postavlja sve više ciljeve, želi da napreduje i otkrije nove horizonte. Umetnost je ta koja sve to podstiče i koja čini da se oni osećaju prijatno, na svom terenu. Mi smo ti koji treba da im takvo okruženje pružimo, da ih na tom putu ohrabrujemo i njihove drugačije potrebe uočimo a načine učenja prilagodimo i olakšamo. Bilo kao roditelji ili kao nastavnici.

Još tekstova sa našeg sajta pronađite OVDE