Kada danas govorimo o problemima porodice oni nisu samo u užasnom tempu, zahtevima pred porodicom nego, pre svega, u rangiranju vrednosti koje su primarne za život.
Materijalno zauzima primat a potiskuje se duhovni deo. Roditelji često smatraju da ako ispune sve to materijalno da su sve ispunili. Čujemo da kažu: „Sve sam mu kupio a on meni vraća tako“.
A u osnovi nije mu dao ništa. Nije dao, nije učestvovao u životu deteta. Sa decom treba biti, pratiti ih, razmišljati. Roditelji sa decom i roditelji uzajamno to je ono što čini porodični sklad.
Ali ljubav treba negovati, ona ne dolazi sama po sebi.
Nikako ne može moj život da bude odvojen od života mog supruga i da to onda bude skladno. Ne može mejl i Skype da zameni govor, dodir, toplinu reči, toplinu zagrljaja. Taj porodični sklad se prenosi i na decu. Deca uče život posmatrajući roditelje, to je ono što je veoma bitno, sklad se prenosi dalje.
Krajnje je vreme da shvatimo da je ovo vreme za radost i toplinu u srcu. Za osmeh, lepu reč, zagrljaj. Za male i velike ruke oko vrata. Za toplu sobu, za vedre glasove koji te čekaju kad se vraćaš kući. I za zahvalnost za to što smo nečija deca, nečiji roditelji, nečiji najdraži!