Predstava Aska i Vuk-Malo pozoriste “Duško Radović”

Tako je draga moja dečice, to je vuna. Tu vunu dobijamo od jedne meke i tople životinje, od ovce. Njeno runo je tako meko i toplo kao i priča koju je 1953. godine napisao Ivo Andrić. Ta pripovetka zove se „Aska i vuk“. Ovo je priča o nasilju i kako to nasilje zaustaviti. Ivo Andrić je bio svedok velikog nasilja i u Prvom i u Drugom svetskom ratu zato je pisao i pokušavao da menja ljude jer je verovao u dobro.

Lutka je disanje materijala u prostoru.“ Tatjana Piper Stanković, reditelj

O PREDSTAVI

Dobro deco, šta je ovo?

Tako je draga moja dečice, to je vuna. Tu vunu dobijamo od jedne meke i tople životinje, od ovce. Njeno runo je tako meko i toplo kao i priča koju je 1953. godine napisao Ivo Andrić. Ta pripovetka zove se „Aska i vuk“. Ovo je priča o nasilju i kako to nasilje zaustaviti. Ivo Andrić je bio svedok velikog nasilja i u Prvom i u Drugom svetskom ratu zato je pisao i pokušavao da menja ljude jer je verovao u dobro.

Aska: Ja želim da budem balerina.

Vuk: Hteo sam samo da vidim celo čudo do kraja…

Nastavnica: A nije ni znao da je umetnost beskrajna!

O PISCU I DELU

Ivo Andrić bio je jugoslovenski književnik. Rođen je u Dolcu kod Travnika 1892.godine. Njegov najpoznatiji roman je „Na Drini Ćuprija“ za koji je 1961.godine dobio Nobelovu nagradu za književnost zbog epske snage kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje. Njegova ostala poznata dela su Ex Ponto, Put Alije Đerzeleza, Travnikčka hronika, Gospođica, Proča o vezirovom slonu, Prokleta avlija kao i mnoga druga. Piščeva poslednja želja bila je da se nakon njegove smrti svake godine dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča, i ovo se poštuje počev od 1975.godine do danas. Godinu dana nakon Andrićeve smrti, 1976. u Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića. Značaj Ive Andrića za našu književnost ogleda se u tome što je u svojim pričama nastojao da otkrije kako su istorijske okolnosti stavljale ljude sa naših prostora u izazovne i često teške situacije, a pri tom je nastojao da širi pacifizam baš kao u priči „Aska i vuk“.

„Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje, i ne slutimo šta sve umemo. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što je ovaj. Aska igra igru, za svoj već izgubljeni život!“

Ivo Andrić

TATJANA PIPER STANKOVIĆ

Rođena 1963. godine u Beogradu. Član Omladinsko-dramskog studija RTB kod Bate Miladinovića deset godina. Od 1983. do 1990. stalno zaposlena u Pozorištu lutaka „Pinokio“. Školske 1990-1991. upisuje redovne studije na FDU smer pozorišna i radio produkcija.

U Malom pozorištu „Duško Radović“ stalno zaposlena od 1994. godine. Samostalnom režijom počinje da se bavi od 1996. na predlog Srboljuba Stankovića. Do tada je bila njegov pomoćnik režije na više predstava. U svojoj profesionalnoj karijeri ima oko 50 premijera, dva filma i negde oko 300 epizoda televizijskih lutkarskih serijala.

Preko deset godina se bavila sinhronizacijom crtanih filmova i reklama. Pored „Valtrovićevih“ nagrada i „Milene Načić“ za animaciju u okviru godišnjih nagrada u svom pozorištu nosilac je mnogobrojnih nagrada na domaćim i međunarodnim festivalima.

Predstave koje je režirala učestvovale su na međunarodnim festivalima u Pragu, Beču, Lisabonu, Klužu i Isfahanu.

Član ASSITEJ-a Srbije.