“ČUDOTVORNO KRESIVO”-Malo pozorište Duško Radović

Jelena Popović

ČUDOTVORNO KRESIVO

Po motivima bajke H. K. Andersena

Režija: Goran Balančević
Total dizajn (lutke, scena, kostim): Boris Čakširan
Muzika: Aleksandar Lokner
Koreografija: Boris Čakširan

Video dizajn: Kosta Rakičević

Video animacija: Nikola Jovanović

Tehnologija lutaka: Darko Ivanović

Asistent za total dizajn: Ana Vukašinović

Vojnik: NIKOLA KERKEZ
Princeza: KARMEN BARDAK
Baba, Guvernanta, Dadilja: VLADISLAVA ĐORĐEVIĆ
Kralj, Mali pas: NENAD RADOVIĆ
Kraljica: TATJANA STANKOVIĆ
Veliki pas: NENAD RADOVIĆ, KARMEN BARDAK, TATJANA STANKOVIĆ
Debeli, Ćelavi, Nosati, Rumeni: NENAD RADOVIĆ, TATJANA STANKOVIĆ

Preporučeni uzrast: 3-9

O PREDSTAVI

Vodeći se pričom „Kresivo”, velikog H. K. Andersena o siromašnom, ali alavom i bahatom vojniku, koji se uz pomoć magije brzo obogati i još brže završi pred vešalima, autori predstave su ovu bajku ponudili u novom, iako i dalje klasičnom ruhu. U našoj verziji bajke, kresivo nema samo moć da učini nemoguće, već mu je osnovna svrha da čini dobro i da loše osobine naših junaka pretvori u vrline. Najmlađa pozorišna publika ovu priču nije puno puta imala prilike da gleda u Beogradu, a u Malom pozorištu „Duško Radović” će zaigrati prvi put, kao praizvedba teksta „Čudotvorno kresivo”.

Glumcu i tehnologu lutaka, Goranu Balančeviću, ovo je prva lutkarska režija u kojoj je  želeo da se pozabavi pitanjima: Zbog čega glavni junak Andersenove bajke „Kresivo”, bahati vojnik koji, ne držeći se dogovora, već na početku priče odseca veštici glavu, uz pomoć magije kresiva dolazi do ogromnog bogatstva, neosvojive princeze i konačne vlasti, na kraju priče ipak pobeđuje kao pozitivan lik?

„U životu ne postoji čarobni štapić, postoje dela i njihove posledice. Čarolija je moguća samo u pozorištu. Naročito u lutkarskom…” (Goran Balančević)

O LUTKAMA ZA „ČUDOTVORNO KRESIVO”

Postoji jedan čudesan svet u kome je sve moguće. To je svet u kome uloge igraju lutke. On nas podseća na detinjstvo i neograničenu maštu u svetu igre. Radeći jednu lutkarsku predstavu u Njujorku, 1996. godine, upoznao sam stare čehoslovačke lutke, koje je jedan lutkar slučajno pronašao u staroj napuštenoj crkvi i zatim ih ponovo oživeo. Te lutke su stare oko 150 godina, ali su u svojoj gruboći zadržale jedinstvenu lepotu i dramatičnost. Zato sam poželeo da ih rekonstruišem za predstavu „Čudotvorno kresivo”, onakve kakve ih se sećam iz tog projekta. Takođe sam imao potrebu da te lutke smestim u prostor jednog betonskog bunkera, na koji asocira scenografija, i sačuvam za neka nova pokoljenja.

Boris Čakširan