Razlike između poremećaja iz spektra autizma i poremećaja socijalne komunikacije

Ovaj članak napisan je kako bi se prikazale razlike između poremećaja socijalne komunikacije i poremećaja iz spektra autizma.  Naime, vrlo često navedenu dijagnozu povezuje se s Poremećajem iz spektra autizma ( PSA), međutim, postoje jasne razlike između dva spomenuta poremećaja.

Poremećaj socijalne komunikacije definisan je kao:
Trajni nedostatak u socijalnoj komunikaciji i socijalnim interakcijama prisutan kroz različite kontekste koji ne uključuje opšta razvojna kašnjenja.

Ogleda se kroz sledeće dijagnostičke kriterijume:

A) Prisutne su trajne teškoće u socijalnoj upotrebi verbalne i neverbalne komunikacije koje se iskazuje sledećim:

• Nedostaci u korišćenju komunikacije u socijalne svrhe, kao što je pozdravljanje i deljenje informacija, na način koji je primeren za socijalni kontekst
• Teškoće u prilagođavanju komunikacije s obzirom na potrebe sagovornika, kao što su; neprilagođavanje govora u učionici u odnosu na igralište, u razgovoru  s detetom u odnosu na odraslu osobu kao i upotreba preterano formalnog jezika
• Teškoće u sleđenju pravila razgovora i pričanja priča, u turn-takingu (razmena komunikacijskih uloga), u preoblikovanju fraze prilikom nerazumevanja poruke kao i  nedostatak  upotrebe verbalnih i neverbalnih signala u komunikaciji
• Teškoće razumevanja nečeg što nije eksplicitno rečeno, odnosno teškoće razumevanja nedoslovnog značenja, (idioma, humora,  metafora, višestrukih značenja koja zavise od konteksta i interpretacije)

Poremećaj iz spektra autizma ( PSA) neurorazvojni je poremećaj s početkom javljanja simptoma u ranom detinjstvu.  Podaci o učestalosti poremećaja ukazuju kako se poremećaj pojavljuje kod  14,7 od  1 000 (1 na 68) dece uzrasta od 8 godina.

Ovaj poremećaj definišuju sledeće  kategorije kriterijuma:

A) Prisutne su trajne teškoće u socijalnoj komunikaciji i socijalnim interakcijama unutar različitih konteksta, koje se ogledaju na sledeći način:

1. Nedostaci u socijalno-emocionalnom reciprocitetu koji uključuju neuobičajeni socijalni pristup, nemogućnost komunikacijske razmene, smanjenu podelu interesa i emocija i nemogućnosti započinjanja ili odgovora na socijalne interakcije.
2. Nedostaci u neverbalnoj komunikaciji- na primer, slabo integrisana verbalna i neverbalna komunikacija, smanjen kontakt očima, nedostatak facijalne ekspresije  i govora tela ili teškoće razumevanja i upotrebe gestikulacije
3. Nedostaci u razvoju, održavanju i razumevanju odnosa koji uključuju teškoće prilagođavanje ponašanja kako bi odgovaralo socijalnom kontekstu, teškoće u deljenju prilikom simboličke igre i stvaranja prijateljstva i  nedostatak interesa za vršnjake

Stupanj poremećaja određen je teškoćama u socijalnoj komunikaciji i ograničenim ponavljajućim uzorcima ponašanja.

B) Prisutni su i ograničeni, ponavljajući uzorci ponašanja, interesa i aktivnosti koji se ogledaju u najmanje dva od sledećih primera:

1. Stereotipna ili ponavljajuća kretanja, upotreba objekata ili govor ( na primer: jednostavni motorički stereotipi, poravnavanje igračaka ili okretanje predmeta, eholalija, idiosinkratske fraze)
2. Insistiranje na istim obrascima, nefleksibilnost po pitanju rutine ili ritualizovani uzorci verbalnog i neverbalnog ponašnja ( na primer: frustracije na male promene, teškoće tranzicije, rigidni obrasci razmišljanja, rituali pozdravljanja, potreba za jedenjem iste hrane svaki dan)
3. Veoma ograničeni, fiksirani interesi neobično jakog intenziteta ili fokusa (na primer: snažna veza ili opsednutost neobičnim predmetima, preterano ograničeni interes u kojem istraju).
4. Hiper ili hiporeaktivnost na senzorni nadražaj ili neobičan interes za senzoričke nadražaje u okruženju (na primer:  indiferentnost prema bolu ili temperaturi, preterana reakcija na određene zvuke ili teksture, preterano mirisanje ili dodirivanje predmeta, vizuelna fascinacija svetlima ili pokretom)

Postoje i dijagnostički kriterijumi koji su zajednički za dva navedena poremećaja pa iz tog razloga njihovo izjednačavanje i ne čudi. Navedeni kriterijumi su sledeći:

• Prisutne su teškoće koje rezultiraju funkcionalnim ograničenjima u efektivnoj komunikaciji, socijalnoj uključenosti i odnosima, akademskom uspehu i profesionalnom učinku .
• Simptomi se javljaju u ranom razvojnom razdoblju ( iako nedostaci ne moraju biti očitgledni pre nego što zahtevi socijalne komunikacije ne pređu ograničene kapacitete deteta).
• Simptomi se ne mogu pripisati medicinskom ili neurološkom stanju ili smanjenim sposobnostima u jezičkim veštinama i ne mogu se pripisati intelektualnim teškoćama, globalnom razvojnom kašnjenju ili nekom drugom psihičkom poremećaju.

Međutim, uprkos zajedničkim obeležjima i svim sličnostima,   ipak se radi o dva zasebna poremećaja koja iziskuju i različit pristup stručnjaka i različite ciljeve terapije.