Vasa Čarapić

VASA ČARAPIĆ – ZMAJ OD AVALE

Rođen je 1770. godine u Belom Potoku ispod Avale. Njegova porodica poreklom je bila iz plemena Kuči u Crnoj Gori, a zanimljivo prezime dobila je tako što je jedan od njegovih predaka slučajno ubio psa nekog Turčina, pa je ovaj za otkup tražio 500 groša. Kada je skupio pare njegov predak je novac, umesto u kesi poslao u čarapi, pa su prozvani Čarapićima. Kao dobrovoljac učestvovao je u Kočinoj krajini. U ratu između Turske i Austrije Vasa se borio kao dobrovoljac protiv Turaka. Tu je pokazao izuzetno herojstvo, pa je stekao i veliki ugled. Zbog toga je na nahijskoj skupštini izabran za kneza gročanske nahije. Vasa je bio poznat i po jednoj stvari – velikoj mržnji prema Turcima, koja je postala poslovična.

Dahije su se spremale 1804. pred samu zimu da počnu seču srpskih knezova, a Vasa pošto sazna za to sa još dva Čarapića pobeže na Avalu. Kada su beogradski Turci došli u Beli Potok da ga traže on ih napade i otera. Ubrzo posle toga Turci ubiše Vasinog brata Marka Čarapića u selu Kaluđerica. Tada je on spalio turski han i odmetnuo se u hajduke. U planini je proveo jednu tešku zimu i jedva je preživeo. Priča se da je, kada je gora počela da lista, stavio srebrnjak u prvo olistalo drvo koje je video, opalio iz pištolja i od radosti uskliknuo: “E, čik sad Turo, Vasa steče krila!” Okupio je oko sebe četu hrabrih ljudi u borbi protiv Turaka.

Ime Vase Čarapića posebno se pročulo kada je presreo kod Leštana Turke krdžalije, sa zloglasnim harambašom Gušancem na čelu, razbio ih i stekao veliko blago. Sve što je dobio podelio je narodu šakom i kapom.

Karađorđe se 1806. dvoumio da li da krene na Beograd. Ipak, po nagovoru samog Čarapića, rešio je da napadne. Ostale starešine nisu verovale da je moguće osvojiti Beograd ali Vasa je dobro poznavao prilike i nagovarao Karađorđa da udare. Napad je počeo u zoru 29. novembra, munjevitim upadom Srba unutar zidina. Vasa je sa 3.000 svojih vojnika napao šanac kod Stambol kapije, otprilike kod početka Skadarske ulice, a u času kada je trkom krenuo ka Stambol-kapiji i viknuo “Za mnom, braćo!” turski kuršum ga je pogodio u krsta. “Gle, izede me pas, zakon mu njegov! … Ne bojte se! Eno peva Čamdžija!” rekao je tad hrabreći svoje saborce. Milosav Čamdžija je baš u tom trenutku uzjahao turski top na bedemu i zapevao na sav glas. Prenet je u Karađorđev šator, gde se za život borio još dva sata, a onda je izdahnuo. Pred smrt pozvao je brata Tanasija i rekao da ga sahrani u manastiru Rakovica. Želja mu je ispunjena, a po naredbi kralja Petra I čitav vek kasnije (1910) podignut mu je spomenik.

Beograđani su u čast junaka nazvali ulicu od Knez Mihajlovog spomenika/Narodnog pozorišta do Kalemegdana. Spomenik Vasi Čarapiću je upravo na mestu gde je poginuo, nedaleko od ulice koja dobila ime po njemu.