Volfgang Amadeus Mocart

Volfgang Amadeus Mocart

Jasnoća, izbalansiranost, transparentnost i jednostavan jezik harmonije glavne su karakteristike njegove muzike. Mocart se obično pominje, zajedno sa Šubertom, kao kompozitor koji je imao dar da napravi čistu, jednostavnu i pamtljivu melodiju, a za mnoge ljubitelje muzike to je njegova najvažnija karakteristika.

Pisao je opere u svim stilovima koji su vladali u Evropi: komičnu operu, kao što je „Figarova ženidba“, ili „Cosi fan tutte“, kao i ozbiljne opere, kao što su „Idomenej“ ili „Don Žuan“. Njegova upotreba orkestra u simfonijama i koncertima služila je kao izvor njegove operske orkestracije, a umeće korišćenja orkestra u postizanju psiholoških efekata u operama nastajalo je iz njegovih instrumentalnih kompozicija.

Mnogi bitni kompozitori koji su došli posle njega, ili su ga obožavali ili su osećali strahopoštovanje prema njemu. Rosini je tvrdio: „On je jedini muzičar koji je imao toliko znanja koliko i genijalnosti, i toliko genijalnosti koliko i znanja.“ Betoven je rekao svom učeniku Risu da on (Betoven) nikad ne bi mogao da izmisli tako veličanstvenu melodiju kao što je ona u prvom stavu Mocartovog Koncerta za klavir br. 24. Veliki Betoven je, takođe, odao počast Mocartu tako što je napisao set varijacija na nekoliko njegovih tema. Posle jedinog susreta dvojice kompozitora, Mocart je zabeležio da će Betoven „dati svetu nešto po čemu će se spominjati.“ Takođe, Čajkovski je napisao svoju „Mocartijanu“ u njegovu počast, a Maler je umro sa Mocartovim imenom na usnama…

1790.godine Mocart se bori sa materijalnim nedaćama i zapostavlja komponovanje, ali ubrzo sledi prava erupcija novih dela, među kojima je i opera Čarobna frula. Međutim Mocart je ozbiljno bolestan i ubrzo umire, u Beču, 5.decembra 1791. Uprkos kritikama koje su pratile njegovo stvaralaštvo, Mocartova reputacija je izuzetno velika, a desetak godina kasnije njegovo delo će steći veliku popularnost širom Evrope.