A poljubac?

…Gde smo ono stale?… kod Poljupca…

Važne stvari ponavljam u nedogled,
uvek postoji neko ko ih može po prvi put čuti.

Zadržala bih se samo malo na ovom čudesnom dodiru koji je nekad neko nazvao poljupcem.

Istina o poljupcu o kojoj ne govori niko pa čak ni prijatelji
koji su utabanom stazom već prošli, verovatno zbog toga što svi misle da se iščezavanje poljupca samo njima dešava…
Mudro se ćuti o sudbini poljubaca, onih koji su obično preteča nastanka naše bebe.

Poljupci, čini mi se, nestanu baš u periodu kada se nov život rodi…

Ili ako ne nestanu potpuno, onda promene oblik, intenzitet a vremenom
i učestalost. Iz strastvenog pređu u namenski cmok, obraz, čelo, oko, ruka…
Toliko sve u kući dobije tu namensku bebeću formu da se
u jednom trenutku nađemo u situciji gde svog partnera umesto imenom zovemo “tatom”,
i u isto vreme se odazivamo na “mama” iako naša beba još nije ni progovorila…

Stavimo svoje čedo toliko u centar svega, da praktično i ne razgovaramo više ako se ne radi o detetu, ne svađamo se ako se ne radi o detetu, ne kupujemo ako nije za dete, ne spavamo više bez deteta u krevetu i ne ljubimo se ako nam povod za to nije dalo to isto dete.

A poljubac?

Dete sa druge strane, postepeno raste i posmatra…>>