Da li deca treba da poste?

Primera radi, ništa normalnije nije za mladu majku nego da svoje voljeno čedo svake nedelje i praznika donosi u naručju (kasnije u kolicima) u crkvu, i da ga, odmah posle krštenja, na svakoj svetoj Liturgiji pričešćuje. To u Grčkoj mnoge majke čine sa detetom od mesec – dva dana, pa dalje kroz svo njegovo detinjstvo. Prirodno, tada niti majka, niti sveštenik i ne pomišljaju na nekakav “post”, koji bi tobože trebao detetu pred pričešće. Dete tog jutra, normalno bude podojeno, ali to nikakva smetnja nije za njegovo sjedinjenje sa Gospodom u svetoj tajni pričešća. I tako, dete odrasta u hramu Božjem, telesno odgajano na majčinim grudima, a duhovno na svetoj Čaši. I tako, ono se od prvih dana navikava na hramovni ambijent, na svetlost voštanica, na miris tamjana, na svešteničku odeždu (i bradu), te uzrastajući, u hramu se počinje osećati prijatno kao u domu oca svoga. Tako odgajeno dete, teško će iko i išta kasnije u životu moći da odvoji od ljubavi prema Hristu i Crkvi njegovoj. Kod nas, nažalost, biva sve obratno.

Po nekim “bapskim” savetima i mišljenjima dete “ne valja” pričešćivati do njegove treće ili čak pete godine. Pa kada ga prvi put donesu na pričešće, i ono, najčešće, prvi put vidi sveštenika, udari u dreku i otimanje, oko čega često nastaju veoma neprijatne scene, da ga je i nemoguće pričestiti. Ne retko, takva deca se vraćaju kući nepričešćena. Taj strah od sveštenika (a često ga i stariji plaše da, ako ne posti, “popa će mu odseći jezik”), skoro redovno ostaje i dalje, i retki su oni koji kada odrastu promene svoj stav prema svešteniku i svetom Pričešću. S druge strane, roditelji koji brinu o duhovnoj strani života svoje dece neće čekati da dete potpuno odraste pa da ga počnu privikavati na post. Oni to počinju postepeno od 3-4 -te godine detinjeg uzrasta. Ne zato što je detetu u tim ranim godinama post potreban, u smislu kao odraslima, nego samo radi privikavanja da izmalena počne da razlikuje da nisu svi dani isti u pogledu hrane, što će mu ostati kao besceno blago celog života. Što važi za post, važi i za svetu tajnu ispovesti i pokajanja.

Po učenju Crkve dete do sedme godine nema greha (odnosno ne uračunavaju mu se gresi), po nekima do desete godine. Ali kod braće Grka i Rusa, roditelji privode decu od 4 – 5 godina svešteniku na “ispovest”, opet ne zbog nekih njihovih grehova, nego da se od malena priviknu na jednu svetu i neophodnu hrišćansku dužnost, bez koje, kada odrastu, nema napretka u duhovnom životu. A ujedno i da uspostave poverenje i slobodu u opštenju sa sveštenikom – duhovnikom. Tek sada, smatramo, jasno je svakome kakav treba da je odnos dece prema postu, i da su sva ta različita mišljenja iznesena u vašem pitanju ustvari isključiva bilo u jednom bilo u drugom pravcu. Zaista oni roditelji koji se trude da žive po zapovestima Božjim, koji se trude na svome ličnom spasenju, pod rukovodstvom iskusnog duhovnika, umeće da nađu pravi izraz i zlatnu sredinu i u pogledu svoje dece, njihovog posta, pričešća, i svete tajne pokajanja i ispovesti.

Hvala sajtu: www.svetosavlje.org