Da li deca treba da poste?

Pitanje koje ovih dana muči mnoge roditelje je:

Da li deca treba da poste?

Neki kažu da deca ne treba da poste sredom i petkom i u četiri višednevna posta koja je Crkva propisala, sve do svoje sedme ili treće godine života. Drugi govore da deca mogu biti razrešena tih posnih dana samo na beli mrs (mleko, jaja, sir). Šta je od ovoga ispravno i da li deca poste kao i odrasli hrišćani?

Odgovor na pomenuto pitanje (ili na pomenuta pitanja) ne može biti zasnovan na svetim Kanonima jer nema ni jednog Kanona koji bi se direktno bavio problematikom posta kod dece. Ali odgovor se može dobiti iz celokupnog našeg saznanja o pojmu posta, vrsti posta i cilju posta. Imajući u vidu sve ono što je tamo rečeno o postu, možemo odmah i odlučno odgovoriti na poslednji deo vašega pitanja:

Deca ne poste i nemaju potrebe da poste KAO odrasli hrišćani. Iz prostog razloga što deca još ne poseduju one grehe, strasti i navike, za iscelenje, ukroćenje i uništenje kojim post predstavlja moćno oruđe u rukama hrišćanina, zbog čega je od Boga zapoveđen, a od svete Crkve ustanovljen i propisan. Pa ipak, ovo još ne znači da su deca potpuno oslobođena posta, i da ne treba NIKAKO da poste.

Kako će pak deca postiti i koliko, ne zavisi više od pozitivnih crkvenih propisa (jer njih, kao što rekosmo, nema), nego od pobožnosti i vere njihovih roditelja. A tu zaista treba imati mnogo mudrosti i rasuđivanja da se ne ogrešimo ni o telesne ni o duhovne potrebe svoga deteta. Kada o tome govorimo umesno je takođe postaviti pitanje: do kada je “dete” dete. Svima je poznato da dečije doba ima više faza razvoja kroz koje dete prolazi. Ono je najpre – odojče. Zatim dolazi rano detinjstvo (od 2 – 3 godine), pa je dete predškolskog uzrasta, pa je dete đak osnovac, pa tako dalje, do dečaštva i puberteta. Za neke roditelje njihovo je dete “dete” sve dok ne osluži vojsku, pa i kasnije. Očigledno, ne može se na sve ove faze “detinjstva” primeniti jedan i isti princip u pogledu posta.

U rešavanju toga pitanja, postoje dve krajnosti kojima su roditelji, bar kod nas Srba, često skloni. Ili će nametnuti detetu od ranog detinjstva strogi post (kao što i sami drže), ili će ga “štedeti” od posta čak do njegovog punoletstva, pa često i dalje. I jedno i drugo je štetno po dete i pogubno za njegov duhovni život. U prvom slučaju, kada se detetu nameće preterani post u ranom detinjstvu, dok ono ne shvata i ne pojima smisao istoga, može kod njega izazvati odvratnost i odbojnost prema postu. Iako će, kao malo, slušati svoje roditelje i “postiti”, ali, ako se u tome pretera, kada odraste može zadobiti averziju prema postu, i potpuno ga izbaciti iz svoga života, što biva veoma pogubno po njegovu dušu.

S druge pak strane, ko iz malena ne navikne ni malo da posti i ne shvati razliku među danima, taj će se teško ikada u životu priviknuti na post i primorati sebe na uzdržanje, što nikako nije manje pogubno. Izbeći obe ove krajnosti, i provesti svoje dete između scile i haribde, zaista je prava umetnost. To znaju samo oni roditelji, koji, pre svega, i sami intezivno žive duhovnim životom, i svesno se bore kako za svoje spasenje, tako i za spasenje duše svoga deteta. Jer dužnost roditelja nije samo da donesu dete na svet, da ga uvedu u ovaj zemaljski život i obezbede mu telesni razvoj, nego da ga vaspitanjem u veri pravoslavnoj učine građaninom carstva nebeskoga. To znaju u praksi da čine mnogi roditelji kod pravoslavne braće Grka i Rusa, i mi bismo se mogli od njih mnogo tome naučiti.