Dečije dužnosti

Iz dužnosti proizlazi odgovornost – ne može neko da bude odgovoran za nešto za šta nije bio zadužen. A iz odgovornosti proizlazi ili zasluga ili krivica. Da bi decu naučili odgovornosti moramo da im, uprkos njihovom otporu, nametnemo određene dužnosti. Naravno da dečje dužnosti moraju da budu razumne, u skladu sa detetovim sposobnostima, uzrastom i zrelošću. Roditelj treba da reaguje u skladu sa tim kako je dete obavilo svoju dužnost – bilo pohvalom i nagradom bilo kritikom i kaznom. Tako dete uči da usvoji dužnosti i da razvije osećanje odgovornosti.

Mnogo savremenih roditelja je zbunjeno tako da su pogrešno izjednačili ljubav i vaspitanje. Oni pokušavaju da izbegnu neizbežni konflikt sa detetom tako što na kraju popuštaju odustajući od svojih zahteva i postaju „nemoćni roditelji”. Doprinos zbunjenosti je dao i jedan deo struke koji isključivo insistira na dečjim pravima, na ravnopravnom odnosu roditelja i deteta, na tome da detetu sve može da se objasni, da je telesna kazna isto što i nasilje, koji implicitno gleda na decu kao na žrtve vlastitih roditelja.

Odustajanje zbunjenih roditelja od toga da budu autoriteti, ima negativne posledice na detetov odnos prema drugima, školi, kao i na njegove šanse za srećan život. Zato ne iznenađuje da su Španija i Hrvatska u svoje porodične zakone počele da uvode i dečije dužnosti. Istina, bez sankcija za dete, za sada.

Zoran Milivojević
Hvala sajtu: www.politika.rs