Cilj svakog dobrog roditelja je da pomogne detetu da izraste u samostalnu, odgovornu i socijalizovanu osobu. Detetova odgovornost prema sebi i drugima nije nekakva sposobnost koja se aktivira u trenutku kada ono puni osamnaestu godinu, već se izgrađuje postepenim procesom koji počinje veoma rano – već u drugoj godini.
Na žalost ne postoji gen za detetove dužnosti. One su rezultat zahteva koje detetu postavljaju roditelji. Ono što zovemo detetovim dužnostima su različite korisne aktivnosti kojima je zajedničko da su detetu neprijatne. A malo dete, kada ga roditelji teraju da radi nešto što mu se ne radi jer mu je to neprijatno, pogrešno misli da ga roditelji ne vole. Zato takvo dete veoma jasno pokazuje roditeljima da se u tim trenucima oseća nevoljeno.
Uspostavljanje detetovih dužnosti je nužno povezano sa konfliktom između deteta i roditelja. To je u stvari konflikt između biološkog principa koji upravlja detetom i društvenog principa kojim se roditelj upravlja. Roditelj koji zna šta radi, u takvim trenucima ne obraća veliku pažnju na prolazna detetova osećanja, već na to da dete treba da svoju volju podredi njegovoj i da počne da radi ono što je korisno. Kada dete to prihvati, ono razvija ono što zovemo navikom – a navike su veoma važne jer u budućim situacijama dete pristupa datoj aktivnosti bez otpora zato što mu ona više nije neprijatna.