Vreme je spremanja zimnice. Pradajza su pune bašte i pijace. Pravimo od njega salatu i sok, kuvamo soseve razne, pravimo domaći kečap i šta sve ne još.
Danas je kečap jedan od najpopularnijih dodataka jelima kako među decom, tako i među odraslima. Kečap je izvor velike količine likopena i zbog toga pripada grupi zdrave hrane. Likopen je biljni pigment koji daje povrću crvenu boju i veoma je snažan antioksidans. Najvažniji izvor likopena je paradajz.
Poreklo kečapa
Početkom 17. veka holandski i engleski moreplovci doneli su iz Kine slano-kiseli riblji sos zvan ketsiap. Tada je taj sos više ličio na soja ili sos od ostriga nego na finu, kiselkastu supstancu koju danas zovemo kečap. Međutim, nije prošlo mnogo vremena pre nego što su se pojavile i prve varijacije na temu. Britanska verzija sadržavala je u sebi pečurke, ostrige i orahe.
Reč catchup se prvi put pojavila 1690. godine štampana u brošuri koja je pisala o tom sosu, a 1711. godine ta reč je preimenovana u ketchup. 1812. godine pojavio se i prvi recept za kečap sa paradajzom i to u izdanju mesečnika Nova Škotska. Autor, Amerikanac Džejms Mis, u tom tekstu paradajz je nazivao ljubavna jabuka, zbog čega mnogi misle da je paradajz kečap nastao pod uticajem francuske kuhinje.
Recepti su nastavili da se pojavljuju periodično, u Engleskoj sa pečurkama, u Americi sa paradajzom u glavnim ulogama. Jedan farmer iz oblasti Nova Engleska ponudio je 1830. godine na prodaju paradajz kečap natočen u boce. Cena prvog kečapa bila je od 33 do 50 centi.
Amerikanci koji su prodavali kečap u Engleskoj morali su da ga preimenuju u paradajz turšiju da bi na taj način privukli pažnju i napravili razliku između kečapa koji su oni pravili i onog s pečurkama koji se već odomaćio u Engleskoj. Ne samo da su sastojci bili drugačiji već je engleski kečap bio mnogo ređi i skoro providan u poređenju sa američkim.