Igra je jezik koji svako dete razume

Detinjstvo je najbezbrižniji period života. Ali ni ono nije bez izazova sa kojima se male glavice, nekada same, a nekada uz podršku nas, velikih, suočavaju.

Nema roditelja koji, bar jednom, nije primetio da mu je dete nekim događajem ili informacijom više nego obično okupirano, ali je sve delovalo benigno i pomalo konfuzno. A šta se zapravo dogodilo? Dete je bilo učesnik ili posmatrač događaja sa kojim se prvi put susrelo i za koje nije bilo spremno. Neki od događaja koji bolje ilustruju takve situacije jesu, recimo, konflikt dece u vrtiću, opažanje uginule životinje na putu, isključivanje iz igre od strane drugara. Takve situacija ili događaji proizveli su kod deteta šok, koji nadalje ono pokušava da obradi i rekonstruiše kako bi ga konačno prihvatilo.

Roditelji u nastojanju da umire dete, obično posežu sa umanjenjem traumatičnosti događaja, rekacijama “Nije to ništa”, “Nemoj da plačeš”, odnosno prenoseći svoj doživljaj čitave situacije, a smetajući s uma da je dete po prvi put pred takvim izazovom i da je važno da uz podršku i nežno usmeravanje, kroz niz neodgovarajućih reakcija konačno izgradi odgovarajuću. Tu na scenu stupa igra kao najcelishodnija i za dete najprihvatljivija metoda rešavanja izazova.

Dete kao ekspert za svoje probleme…>>

Page: 1 2

Ivana Ristić