Joakim Vujić

U Kragujevcu je uz tadašnju državnu štampariju bio sagrađen ”pozorišni dom” ili ”teatar”, gde je Joakim Vujić uz pomoć nekoliko obrazovanijih ljudi i odraslih đaka davao predstave. Predstave su održane u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine. Komadi Joakima Vujića prikazani su uz muziku Jožefa Šlezingera. Izvedene su predstave: ,,Fernando i Jarika”, ,,La Peruz”, ,,Bedni stihotvorac” i ,,Begunac”. Te predstave gledali su samo knez i pozvani gosti, ali je važno da je ”od toga vremena, ostala misao o pozorištu, koja je, kao bačeno seme, u svoje vreme lepim plodom urodila.”
Već krajem 1836. godine pozorište je prestalo da radi.

Knez Miloš je mnogo cenio i voleo Joakima Vujića. Na osnovu sačuvanih pisama iz njihove prepiske saznajemo da se Joakim obraćao knezu kao svom ”ocu”. Često je u pismima tražio finansijsku pomoć za štampanje knjiga. Knez Miloš Obrenović odredio mu je godišnju penziju od sto dvadeset talira. Kada je knez 1839. godine ostavio Srbiju, Vujić je izgubio penziju pa je opet krenuo na put van Srbije.

Polovinom 1840. godine rešio je da ode u rodni grad. Baja je tada strašno propala u požaru, koji je uništio sve pokretno i nepokretno Vujićevo imanje. Najviše mu je bilo žao njegove biblioteke.

Poslednje godine svog života proveo je u Beogradu. Živeo je teško. Izdržavao ga je živopisac, Dimitrije Avramović. Joakimu Vujiću bilo je lakše kada je video da se pozorište u Srbiji sve više utvrđuje. To mu je bila poslednja radost. Umro je desetog novembra 1847. godine očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige ,,Irina i Filandar”.
Joakim Vujić je uradio četrdeset različitih dela, iako nisu sva odštampana. Pored dramskih tekstova, koje je često prevodio i ”posrbljivao”, prilagođavao srpskoj publici, pisao je i pripovetke za omladinu, putopise, autobiografske radove, školsko-naučne radove.