Kakav otac bolji sin

Bio sam na „otvorenim vratima” kod svog sina u njegovoj gimnaziji. Ima 17 godina i slabe ocene, ali mislim da je fin momak. Svira gitaru, ima bend i u pubertetu je. Njegova priroda kao i svih nas u tim godinama doživljava zemljotres. Formira se da bude svoj. Razvučen odjednom na četiri strane sveta otkriva život.

Došao sam malo ranije. Nisam prvi put ovde. Kao bivši ponavljač brinem za svoje dete kao i svaki roditelj. Vreme je grozno u kom odrastaju. Već im je svaljeno na leđa da moraju sami da preuzimaju odgovornost neadekvatnu njihovim godinama. Sedim na klupi u hodniku. Prepoznaju me neke srednjoškolke, kikoću se i pozdravljaju me sa puno poštovanja. Baš lepo da i toga još ima. Gledam momke koji promiču ispred mene. Tako su već grubi, prerano sazreli. Nisu oni krivi što su takvi već društvo koje nije briga kakva mu je budućnost. Oni postaju učesnici okrutne igre preživljavanja. Samo lična sreća im može pomoći da se snađu i prođu kvalifikacije. Siromaštvo diktira pravila da nema za svakog. Veseli su, bezbrižni i nesvesni. Mladost je jedino što čovek dobija, a ostalo mu u životu ostaje kad nje nestane. Vidim neka žena kod dežurnog učenika traži istog razrednog starešinu koji i meni treba. Ne mogu da provalim da li je moje godište ili ne. Izgleda gradski. Evo ga i on, stiže sa dnevnikom ispod miške. Poziva nas da uđemo u zbornicu. Sedamo ispred stola na kojem leži dnevnik. Prva počinje ta žena, traži da vidi ocene svoje ćerke. Razredni odgovara da ne može da joj pokaže jer ih ona jednostavno nema zbog toga što ne dolazi u školu. „Nije ni danas u školi”, reče razredni. „Znam”, odgovori njena majka, „eno je kod kuće, spava”. Dobija savet da ispiše svoju ćerku iz škole da ne bi izgubila pravo na školovanje. Žena je u frci što je i normalno. Raspituje se kako da spasi svoje dete, pri tom se izvinjavajući što oduzima toliko vremena. Kažem da nema problema, dajući joj do znanja da saučestvujem u njenom problemu. Žena odlazi.

Kakav otac bolji sin