Kakav otac bolji sin

Dolazi red i na mene. Od poslednjeg puta i mog pritiska u vidu neromansirane priče šta može da mu se desi ako ne pazi, prošaranu visokom frekvencijom upozorenja, dobijam izjavu od razrednog da je popravio ocene, ponašanje i da ima manje izostanaka. Prošli put samo što nisam oslepeo od oštrine jedinica kojih je bilo mnogo. Sada je situacija bolja. Dobro se osećam; koliko je mogao, shvatio je ozbiljnost svoje situacije. Čovek se štimuje celoga života u potrazi za harmonijom svog akorda koji ga predstavlja celom svetu. Zadovoljan ustajem i izlazim iz zbornice.

Evo i njega, znojav. Gubili su fiziku, igrao je fudbal. Pitam ga da li ima majicu da se presvuče, lakonski odgovara da će je svući i na golo telo duks navući. Gledam ga izgleda nežno i nezrelo. Idemo ka izlazu iz škole i dvorišta. Klinci se podgurkuju i pozdravljaju se sa njim, gotive ga. Prilazi neka devojčica i ljubi ga u obraz u prolazu, pitam ga ko mu je to? Kaže da nema pojma, pravi se važan. Kao i ja nekad. Kad se osmehne liči na mene. Pitam ga da li mu treba koja kinta? Naravno da mu treba. Dajem mu kao i svaki ćale svom sinu. Grlim ga i ljubim u obraz. Samo jedno ćao i neizostavni osmeh sa moje i njegove strane. Dobro mi je. Javljam nadležnim organima o rezultatu moje posete njegovom školovanju. Kad sam obavio sve radnje koje se odnose na njega prođe mi kroz glavu događaj u vezi sa majkom i ćerkom. Ona spava dok majku boli glava.

Ko nam to krade decu od nas samih? Ko nam uzima vreme namenjeno njima? Gde grešimo dok ih volimo? Bože čuvaj nam decu, moli te jedan od roditelja.

Zoran Kostić – Cane Partibrejkers
Hvala sajtu: www.politika.rs