Kako deca uče

“Što više, što bolje, što pre” – moto je savremnih obrazovnih sistema i, verovatno, evolutivna neminovnost.
Količina informacija koju je potrebno usvojiti se promenila. Pred dete su postavljeni veliki zahtevi, te i načinima prenošenja znanja treba posvetiti veliku pažnju.

Najpre moramo poći od stava da učenje nije samo akumulacija znanja, sposobnosti, veština i navika, već detetova potreba kao hrana za dušu i put ka ostvarivanju njegovog bića. Motivi za učenje su, pre svega, duboki, unutrašnji, a zatim spoljašnji (ocena, izvršenje obaveze, zadovoljenje roditelja ili nastavnika, nagrada…)

Spoljašnji motivi nisu osnova za učenje, već samo podrška osnovnom, unutrašnjem.
Od obrazovnih sistema zavisi da li će učenje za dete predstavljati prijatnost i nešto čemu se treba radovati ili prinudno akumuliranje informacija koje uvek, ukoliko duže traje (kao i sve što radimo bez volje i sa negativnim stavom), ostavlja traga na planu celokupne ličnosti i dovodi do psihičke nestabilnosti. Volju za učenje možemo staviti u direktnu srazmeru sa motivisanošću.

Šta je potrebno učitelju i nastavniku da zna da bi njegovi časovi bili željeni i uspešni?
Ne postoje inteligentna i glupa deca, nego deca pametna za različite oblasti.

Po harvardskoj teoriji profesora Gardnera, čovek poseduje osam različitih vrsta inteligencije i neke imaju prednost nad drugima.
To su jezička, logičko-matematička, prostorno-vizuelna, muzička, telesno-kinestetička, društvena (interpersonalna), lična (intrapersonalna) i prirodna.

Svako od nas poseduje jednu od njih kao dominantnu, dok su ostale manje razvijene.
Savremeni školski programi su bazirani na jezičkoj i logičko-matematičkoj inteligenciji i deca kojoj su one dominantne imaju uspeha u školi.
Ali šta je sa ostalima? Nerealno je očekivati da sva deca uče isto i da postižu iste rezultate, vrednovane istim sistemom.

Dete je neponovljiva ličnost, a ne samo član uzrasne grupe. Tek kada ga škola bude videla kao pojedinca prepoznaće njegove najizraženije sklonosti. Pružajući mu šansu da napreduje u oblastima kojima je naklonjen, a zadovoljavajući se nižim nivoom znanja iz oblasti kojima svojim rođenjem i svojim sklopom ličnosti nije naklonjeno, škola mu pruža priliku da se razvije u uspešnog samopouzdanog čoveka.

Insistiranje na uspehu u predmetima za koje dete nema sklonosti, po pravilu ne vodi željenim rezultatima. Konstantni neuspesi  dovode u pitanje lične vrednosti i pretvaraju ga u školomrzca. Averzija prema školi koja je izazvana nemogućnošću ispunjenja zahteva prelazi u dublje emotivne i socijalne probleme.
Način verbalnog prenošenja znanja nastavnika koji stoji pred školskom tablom posle nekog vremena prestaje da bude podsticajan i prelazi u monotoniju.

Čas treba da bude koncipiran tako da se sastoji iz više celina…>>