Kako pomoći deci da se izbore sa traumom

Kako pomoći deci 

U porodici
Uobičajeni dnevni ritam. Za decu svih uzrasta dobro je da se porodica drži svog uobičajenog dnevnog ritma – obroci, aktivnosti i odlazak na spavanje – koliko god je to moguće. Na taj način dete oseća da je sigurno i da je pod kontrolom. U najvećoj mogućoj meri deca treba da budu sa ljudima sa kojima su bliski.

Posebne potrebe. Prihvatite posebne potrebe dece tako što ćete im dopustiti da neko vreme budu više vezani za vas. Grlite ih češće ako im je to potrebno; dozvolite im da ne gase svetlo noću ili da ne spavaju sami ili da ponovo uzmu svog omiljenog medu ili ćebence; neka vam ne smeta njihovo privijanje uz vas.

Odnos prema medijima. Kad se dogodi nesreća svi jedva čekaju da čuju poslednje vesti o tome šta se desilo. Međutim, istraživanja o nesrećama pokazuju da su neočekivane poruke ili slike na televiziji zastrašujuće jer izazivaju ponovo proživljavanje stresne situacije. Pored toga svako ko prati tragični događaj u medijima može da postane “sekundarna žrtva” i doživi emocionalnu patnju i fizičke smetnje. Najbolje je ne dozvoliti deci da prate vesti o nesreći.

Osećanja i reakcije. Deca ispoljavaju svoja osećanja i reakcije na različite načine. Od toga da li vi ovo prihvatate zavisi kako će vaše dete da prevaziđe traumu. To znači prihvatanje da neka deca reaguju tako što će se povući u sebe i neće moći govoriti o tom događaju dok će druga povremeno biti jako tužna i ljuta a povremeno se ponašati kao da se ništa nije dogodilo. Deca su obično zbunjena onim što se dogodilo i svojim osećanjima.
Nemojte se iznenaditi ako vam se učini da neka deca uopšte nisu pogođena onim što su videli i čuli. Reakcije se ne javljaju kod sve dece odmah; kod neke se pojave nekoliko dana, nedelja čak i meseci kasnije a neka deca mogu da ne odreaguju nikada.

Razgovor o onome što se desilo

• Saslušajte i prihvatite ono što deca osećaju
• Odgovorite iskreno, jednostavno i kratko na njihova pitanja
• Proverite da li su razumeli vaše odgovore i ono što ste hteli da kažete
• Koristite reči i izraze koji neće zbuniti dete ili učiniti svet još više zastrašujućim
• Stvorite uslove da deca među sobom razgovaraju o tome šta se desilo i kako se osećaju
• Otvoreno recite svom detetu ako ste previše uznemireni i ne želite da govorite o onome što se dogodilo.

Možda vam treba da dobijete u vremenu i zatražite pomoć proverenog prijatelja.

• Ako deca stalno postavljaju isto pitanje to je zato što se trude da razumeju; trude da nađu neki smisao u pometnji i konfuziji u njihovom svetu.

Mlađa deca neće razumeti da je smrt trajna pa stalno zapitkuju zato što očekuju da se sve vrati u normalno stanje

• Ako se dete oseća krivim pitajte ga da objasni šta se dogodilo. Slušajte ga pažljivo da biste videli da li ono vezuje osećaj svoje odgovornosti za neki deo u tom opisu događaja. Objasnite mu činjenice takve situacije i naglasite da niko, a ponajmanje dete, nije to mogao da spreči.
• Dozvolite da i škola pomogne. Učitelj može da prepozna promene u ponašanju deteta i da bude u stanju da se prema tome postavi na pravi način.
• Čak i ako vi mislite da svet nije bezbedan, možete umiriti svoje dete rečima “To je prošlo. Sad treba da preduzmemo sve što možemo da budemo na sigurnom i zajedno ćemo pomoći da se sve vrati u normalno stanje.”
• Obratite pažnju na to kada deca hoće nešto da pitaju i žele da razgovaraju
• Budite naročito nežni, pružite mu ljubav i potporu; potrebni ste deci u takvim vremenima

Kada potražiti stručnu pomoć
Deca su zapanjujuće fleksibilna čak i kada su duboko pogođena traumom ili gubitkom. Ponekad detetu može pomoći i stručno lice koje obezbeđuje neko sigurno mesto gde može da razgovara sa detetom o tome šta se dogodilo i kako se oseća.

Stručnu pomoć treba potražiti ukoliko se kod deteta uočavaju sledeće promene duže od tri meseca nakon traume:

• Problemi sa ponašanjem i učenjem u školi
• Izlivi besa
• Povlačenje iz uobičajenih društvenih aktivnosti ili igre sa drugom decom
• Česte noćne more ili neki drugi poremećaji sna
• Fizičke smetnje kao što su mučnina, glavobolja, povećanje ili smanjenje telesne težine
• Intenzivna uznemirenost ili izbegavanje izazvano podsećanjem na tragični događaj.
• Depresija ili osećaj beznađa u odnosu na život ili budućnost
• Problemi sa upotrebom alkohola ili droge
• Ponašanje kojim se izazivaju opasne i riskantne situacije
• Neprekidna zabrinutost vezana za taj događaj kao primarni fokus u životu

Izvesni događaji mogu učiniti dete ranjivijim prema teškoćama u životu. Ako dete doživi neki gubitak kao što je razvod, smrt bliske osobe ili preseljenje u drugi kraj, ono može da bude naročito obuzeto traumom.
Neki traumatični događaj može da probudi emocije vezane za prethodne traume što dodatno pojačava problem.
Pomoć stručnog lica ne znači da je dete “mentalno bolesno” ili da ste vi bili neuspešni u pružanju podrške detetu. Mnogi odrasli i deca su posle traume videli da im pomaže razgovor sa stručnim licem koje je specijalno obučeno za post-traumatske reakcije i može da pomogne da razumeju svoja osećanja i da ih prihvate.

Izvor: American Red Cross Disaster services         
            Helping Young Children Cope With Trauma2-Terrorism