Kako pomoći deci da se izbore sa traumom

Velike nesreće pogađaju svakoga.

Naročito su ugrožena deca, stariji i hendikepirani. Dete privremeno gubi svoju predstavu o svetu kao sigurnom i predvidivom mestu. Kod dece se javlja strah da će se takav događaj ponovo dogoditi i da će oni ili njihova porodica biti ranjeni ili poginuti. Razaranja, ranjavanja i smrt nastali usled nekog neočekivanog događaja ili događaja koji se ne može kontrolisati, deca uglavnom teško mogu da razumeju.

Način na koji se roditelj ili neka druga odrasla osoba odnosi prema detetu posle traumatičnog događaja može da pomogne da se dete brže i potpunije oporavi.
Dečije reakcije

Dečiji strah i uznemirenost su vrlo realni čak i kad se odraslima čine preteranim. Deca se plaše nepozantog. Plaše se da ne ostanu sama. Posle nesreće mogu da počnu da se ponašaju kao da su mlađa nego što u stvari jesu.

Ponovo mogu da se jave ponašanja koja su bila uobičajena za mlađi uzrast, kao što su mokrenje u krevetu, sisanje prsta, privijanje uz roditelje ili strah od nepoznatih. Može se desiti da starija deca koja su već pokazivala izvesnu samostalnost ponovo žele da provode više vremena sa svojom porodicom. Ponovo se mogu javiti problemi sa odlaskom na spavanje. Dete može početi da ima noćne more; da ne želi da spava samo; da se plaši mraka, da se plaši da zaspi ili da spava.

Kod neke dece strah će se pokazati kroz fizičke simptome, žali će se da ih boli stomak, glava ili da im je ìmuka. Kod sve dece mogu da se jave teškoće u mišljenju. Lako gube pažnju, osećaju se zbunjeno, izgubljeno i teško se koncentrišu. Ovakve reakcije se mogu pokrenuti nekim mirisom, predmetom ili radnjom povezanom sa traumom. Dete obično nije svesno ni promena u ponašanju niti onoga što je takve promene pokrenulo. Ono ne pokazuje namerno da je uznemireno ili da se boji.

Deca različitog uzrasta različito reaguju na traume

Deca do 2 godine. Pošto ne mogu da govore, deca u ovom uzrastu ne mogu da opišu događaj niti svoja osećanja. Ona mogu da zadrže sećanje na određene prizore, zvuke ili mirise. Kada budu starija ova sećanja se mogu pojaviti u njihovoj igri. Bebe mogu biti razdražljivije, češće plakati i tražiti da se nose i maze. One će odreagovati na pažnju koju im pruža odrasla osoba.

Predškolski uzrast. Opterećena nekim događajem mlađa deca se mogu osetiti bespomoćno, nemoćno i bez mogućnosti da se zaštite. Kada je ugrožena sigurnost njihovog sveta ona osećaju nesigurnost i strah. Deca u ovom uzrastu ne mogu da razumeju pojam trajnog gubitka. Ona vjeruju da se posledice mogu vratiti unazad. U svojoj igri stalno će ponavljati delove tragičnog događaja. To su sve normalne reakcije. Obzirom da se deca najviše boje da ne budu napuštena, treba ih često uveravati da će se o njima neko brinuti i da neće ostati sama.

Aktivnosti za kuću ili vrtić – skečevi, fizički kontakt, lutke, crtanje, priče, fizičke aktivnosti (igre loptom i sl.)

Školski uzrast (7 do 11 godina). Deca u ovom uzrastu imaju sposobnost da razumeju trajni gubitak kao posledicu traume. Često budu preokupirana detaljima tog događaja i stalno žele da pričaju o tome. Može se očekivati da im opadne koncentracija u školi, da im ocene budu slabije. Pošto je njihovo mišljenje zrelije njihovo razumevanje tragičnog događaja je potpunije. To se odražava kroz veliki broj reakcija: krivica, osećaj neuspešnosti i bes.
I deca u školskom uzrastu mogu da se vrate ponašanju iz mlađeg doba. Kao i kod mlađe dece, mogu se javiti problemi sa spavanjem. Njihova uznemirenost i strah se mogu manifestovati tako što će se više žaliti na fizičke smetnje.

Aktivnosti za kuću i školu – skečevi, lutke, crtanje i slikanje, razgovor o svojim iskustvima u grupi, čitanje, kreativno pisanje ili diskusija.

Uzrast predadolescencije i adolescenti (12 do 18 godina). U ovom uzrastu deca imaju veliku potrebu da pokažu kako mnogo znaju i imaju mnogo iskustva, naročito svojoj porodici i prijateljima. Kada dožive neki traumatični događaj potrebno im je da znaju da njihovi vršnjaci osećaju istu uznemirenost i strah i da je to normalno. Zato što su preživeli tragediju mogu da se osete besmrtnima. To opet može dovesti do nemarnog ponašanja i uletanja u opasne i rizične situacije. Njihove reakcije su mešavina reakcija mlađeg uzrasta i reakcija odraslih ljudi.
Adolescencija je period kad se zakoračuje u svet. Proživljena trauma pak može proizvesti osećanje da svet nije bezbedan. Čak i tinejdžeri mogu da se vrate oblicima ponašanja karakterističnim za mlađi uzrast. Obuzeti jakim reakcijama oni ponekad teško mogu o tome da razgovaraju sa članovima svoje porodice.

Aktivnosti u školi – opšte aktivnosti u učionici, literatura ili čitanje, pomoć vršnjacima, časovi o zdravstvu, časovi o umetnosti, govorništvo/ dramske aktivnosti, referati o društvenim temama/ vlasti, istorija.

Kako pomoći deci da se izbore sa traumom…>>