Mali dirigent – Arija devet meseci

Jaki reflektori…
Ostavi nam vremena samo da na brzinu zauzmemo svoja mesta i zagrlimo svoje instrumente. Nismo još ni okrenuli stranicu notne sveske, svetla se spuštaju i predstava počinje…
Tup-tup, Mali dirigent udara nevidljivom dirigentskom palicom. Arija devet meseci počinje.

Ja. Baš ja. Prvi!

Tup, tup.

Evo zašto smo svi pobednici, i na ovom svetu podjednako važni. Svi sa potrebom da se prema nama ophode kao da smo jedini. Zato što smo do jajne ćelije svi, baš svi, stigli prvi.
Konkurencija je bila… da ti ne pričam. Put predugačak, brzina prejaka. Ulazak na cilj preuzak, i bez obzira na sve, stigli baš mi, prvi. Kažem, čast blizanacima, koji već u tako primitivnom obliku raspolažu s’ umećem davanja i deljenjem nagrade i dobara, postizanjem kompromisa.
Stvarno svaka čast! Trojkama? Svaka, svaka čast, Četvorkama! Dalje je sve naučna fantastika.
Pitam se kako izgledaju te minijaturne nagrade koje se uručuju pobednicima. Nečemu služe…!?

Tup, tup.
Ne sećam se ničeg osim života.

Nikad veću a minijaturniju nagradu nisam videla.
Ako je ona život!

Biće ipak da je nagrada još dvosmislenija. Pre bih rekla da je neka vrsta menice…
Započet Ček koji treba dovršiti u toku našeg boravka u stomaku i još par godina kasnije.
Ček na odloženo popunjavanje.
Hoće li biti dovoljan iznos da nam osnovne stvari obezbedi?
Mislim na one stvari koje će nas naučiti kako kroz život. Mislim na ljubav i nežnost. Nemoguće je da nas puste u život bez ikakvih instrukcija ove vrste… Niti jedan toliko važan paket se ne prodaje bez garancije i instrukcija, pa sve da je i kao nagrada uručen.

Ušuškan u opnicu jajašca počnem da se delim… Napravim kolut i kada se okrenem na drugu stranu, već sam udvostručen, ops’ još jednom, učetvorostučen… kolut za kolutom. Bitno za sve što iz tog okretanja treba da se izrodi. I ne stignem ni da ukopčam da li se delim ili množim, već je prošlo dve nedelje… Četiri… a gotovo da niko i ne zna da postojim.

Ručice i nožice izlaze kao pupoljci. Ne nije uopšte rečeno sladunjavo u realnosti je još Slađe, verujte mi! Za samo sedam dana se utrostručih. 

Dva meseca…
Glava je još uvek prevelika ali se po malo okreće, milimetarsko srce, kuca. Mozak beleži svoje prve kodove, i unutrašnji organi su već svi na svom mestu, veličine sam oraha i težak 3 grama.

Počeatk trećeg meseca…
Počinju da se naziru kosti, mišići, i nervi. Oči, usne, nos i uši su dobro definisani.
Formiran sam. Još samo neke sitnice i mogu slobodan rastu da se predam.
Već uživam svoj prvi ples u stomaku. Mama ne najavljuje.
Zaključena je 10 nedelja i slavim trenutak kada sam iz fetusa prešao u embrion.
I možda se tek kroz maglu osvrnu na mene…? Počnu nešto da računaju, da broje, da galame, da se pitaju, da se ritaju, da se zivkaju, rasplakuju…

Prođoše i ta tri meseca…
Noktići na prstićima polako rastu. Bubrezi prave plodovu vodicu. Sistem za varenje je već spreman ali još uvek ne funkcioniše. Unutrašnji polni organi su takodje formirani ali spoljašnji još uvek ne govore ništa. Pomeram se dobro i imam izraženu mimiku lica. Sada je većini jasno da postojim, Nosić obavlja svoju dužnost, prepoznajem ukuse i mirise i na osnovu njih tek ponekad ćete čuti da se mojoj mami baš to jede.

Četvrti mesec prolazi…
Plivam, savijam kičmu i okrećem glavicu, mogu da stavim prstić u usta, zevam, ljubim, dodirujem se. Istražujem, hvatam pupčanu vrpcu, šta je sad ovo…? Trepavice mi rastu. Čujem zvuke u maminom telu, stomak kako radi, voda kako žubori.

Tup, tup
Ponekad udarim palicom dok ćutim i osluškujem rastući… I ono što čujem da se o meni govori vani poboljša mi rast ili ga na žalost brutalno skrati…

Šesti mesec…>>