Kao roditelji trudimo se da našoj deci predamo, kroz vaspitanje, neke osnovne životne-moralne norme.
Mnogo toga što im govorimo i čemu ih učimo, oni će kasnije zaboraviti, izbledeće u njihovom sećanju. Moguće je da drugi uticaji i drugi utisci potisnu iz njihove svesti ono čemu smo ih učili u detinjstvu.
Temelj porodice
Postoji temelj koji se teško može definisati rečima, temelj na kome se gradi život svake porodice, postoji neka atmosfera kojom odiše porodični život. I upravo ta atmosfera snažno utiče na uobličavanje dečje duše, ona određuje razvoj dečjih osećanja i dečjeg mišljenja.
Tu opštu atmosferu koju je teško definisati rečima, mogli bismo nazvati porodičnim pogledom na svet.
Ma kakve da su sudbine ljudi koji su odrasli u jednoj porodici – braća i sestre, kod njih uvek ostaje nešto zajedničko u njihovom odnosu prema životu, prema ljudima, prema samima sebi, prema radosti ili nesreći.
Ličnost
Roditelji ne mogu u potpunosti da stvore ličnost svog deteta, ne mogu da odrede njegove talente i sklonosti, ne mogu da polože u njegov karakter one crte koje bi za njih bile poželjne. Mi ne stvaramo svoju decu.
Međutim, našim sopstvenim naporima, našim sopstvenim životom i onim što smo i sami primili od svojih roditelja, stvara se određeni pogled na svet i odnos prema životu, pod čijim će se uticajem, na svoj poseban način, razvijati ličnost svakoga od naše dece. Odrastajući u određenoj porodičnoj atmosferi, i samo dete će postati odrasla osoba, zatim porodični čovek i na kraju starac, čitavog života noseći na sebi pečat te atmosfere.