Razvod ili zajednički život zbog dece?

Kada supružnički par više nema skoro ništa da kaže, kada su sukobi češći nego periodi mira, kada je vrlo malo stvari zbog kojih bi se trebalo potruditi oko te veze i ostati zajedno, mnogi parovi se nađu pred dilemom, razići se ili ostati zajedno zbog dece.

Da li mogu i da li treba da deca budu sredstvo koje će da previše rasklimanu ljubav drži zajedno?
Ostati zajedno zbog dece radi njihovog dobra ili se razići, ali ne zaboraviti roditeljsku ulogu? Ni stručnjacima nije lako da odgovore na ovo pitanje. Da li je manja šteta zanemariti bračnu krizu i kreirati za dete sliku prave porodice ili se razdvojiti i potruditi da detetu, iako su mu roditelji rastavljeni, ništa ne smeta, ni u emotivnom ni u materijalnom smislu. I jedna i druga odluka za sobom povlače određene posledice.
Pedagozi i psiholozi na ovo pitanje ne mogu da daju jednoglasan odgovor.

Dok su nekada parovi, uprkos neslaganjima, do kraja života ostajali zajedno (što takođe nije dobro), danas se odluka o prekidu donosi olako i često prebrzo. I to na štetu dece.

Svaki razvod predstavlja porodičnu katastrofu i to treba imati na umu pre nego se stavi tačka. Raspad braka posebno se jako odražava na decu u prve četiri godine života. Istraživanja pokazuju da dečaci koji ostanu bez oca u dobu mlađem od četiri godine imaju šest puta veću verovatnoću da će patiti od sindroma nedostatka pažnje. U prvim godinama života sazreva dečiji osećaj sopstvene vrednosti i to, dobrim delom, u naizmeničnoj igri vezivanja za oca i majku, pa gubitak jednog od roditelja kod deteta izaziva unutrašnji razdor.

Često deca posle razvoda roditelja osećaju krivicu, povlače se u sebe, popuštaju u učenju.
Iako je važno sve pokušati da bi se spasla veza radi dece, nekada ostati zajedno, uprkos tome što veza ne funkcioniše, može da izazove više štete nego šok zbog razvoda. Dečaci i devojčice koji moraju da žive sa činjenicom da roditelji više ne razgovaraju ili se, pak, neprekidno svađaju, razlog za nedostatak ljubavi traže u sebi. Kod njih se razvija osećaj krivice, što se negativno odražava na njihovo samopouzdanje. Kod dece se reflektuje ponašanje njihovih roditelja. Prisilan zajednički život bez ljubavi često ima fatalne posledice, a to je nesposobnost zdravog funkcionisanja u društvu i uspostavljanja zdravih odnosa.

Deca čiji roditelji žive zajedno iako se ne podnose imaju teškoće u druženju sa vršnjacima. Oni primećuju laži svojih roditelja, pa im takav odnos služi kao model za kasniji život. Ta deca odrastaju u nepoverljive osobe, koje imaju teškoća u ostvarivanju bliskosti.

Dakle, ako osećate duboku odbojnost prema partneru ili se bojite da partnerovo ponašanje nije dobro za dete, razvod je ispravno rešenje jednostavno zato što predstavlja manje zlo. To potvrđuje još jedno istraživanje: u proseku, deca čiji su roditelji rastavljeni mnogo su bolje uklopljena u društvo nego ona iz problematičnih porodica. Presudno je za dobro deteta hoće li se njegova situacija posle razvoda roditelja osetno popraviti ili ne. Utvrđeno je da oblik zajedničkog života nije toliko važan koliko je važan kvalitet odnosa između deteta i roditelja. Jer roditelji ostajemo bez obzira na razvod.

Hvala sajtu: www.svetisavapancevo.edu.rs