Razvod ili zajednički život zbog dece?

Raspad porodice zbog razvoda braka pokazao se kao jedan od najvećih rizika po psihološko i emotivno zdravlje i razvoj deteta.

Na lestvici trauma razvod zauzima visoko mesto, odmah posle smrti drage osobe.  Nekada roditelji, zbog toga što i sami prolaze kroz životnu krizu, ne shvataju koliko je njihovoj deci teško.

Reakcije dece na razvod roditelja su različite. Pa ipak, sva deca su uznemirena. Iako većina njih shvata da je brak roditelja nesrećan, većina bi volela da se on nastavi. Često deca ne mogu da razumeju razloge zbog kojih roditelji nisu više zajedno. Postaju tužna i plaše se da će izgubiti kontakt sa roditeljem koji odlazi iz doma. Međutim, istraživanja pokazuju da posle pet, šest godina mali procenat dece smatra da su roditelji pogrešili što su se razveli.

Ono o čemu bivši supružnici moraju da vode računa jeste njihov odnos posle razvoda, jer od toga zavisi i emotivni i psihološki razvoj njihove dece. Moraju da znaju da su reči i ponašanja obojena negativnim osećanjima, kao i stalno međusobno optuživanje veoma štetni za emocionalni i psihički razvoj dece. Deci je potrebno da znaju da su i dalje voljena i da će im oba roditelja kvalitetno posvetiti vreme.

Reakcije dece na razvod roditelja zavise od mnogih faktora, ali jedan od najvažnijih je uzrast deteta. Svako dete oseća strah od razdvajanja. Na ranom uzrastu deca su osetljiva na odvajanje od majke. Međutim, strah da će ih napustiti oni koji ih vole ne jenjava ni na kasnijem uzrastu.

Strah od napuštenosti je povezan sa subjektivnim osećajem krivice. Dete može da doživi razvod kao posledicu nečega što je ono uradilo.
Deca se posle razvoda roditelja osećaju uplašeno i zbunjeno. Mogu da postanu agresivniji, naročito dečaci. Oni često traže neku drugu mušku figuru za stvaranje novih emotivnih veza kao kompenzaciju za odnos koji gube.

Roditelji moraju jasno i jednostavno deci da objasne kojim će novim putem njihov život da se nastavi, uz poštovanje ličnosti drugog roditelja. Neophodno je nastaviti sa ustaljenim dnevnim rutinama, ponašati se prema detetu kao i ranije. Ako roditelj postane hladan i traži veću disciplinu, to će dodatno pojačati osećanje straha i anksioznost deteta.

Za decu od šest do devet godina karakteristična reakcija je tuga i plakanje. Roditelj koji ne živi sa njim nedostaje mu. Dete počinje da se oseća krivim za razvod roditelja. U tom slučaju detetu treba dozvoliti da se emotivno prazni plakanjem. Treba ga uveriti da je to uredu i da je to normalan reakcija. Važno je da dete shvati da nije ono krivo za razvod roditelja.

Deca od devet do jedanaest godina jasno izražavaju ljutnju koja je najčešće usmerena baš na roditelja sa kojim ostaju da žive. Dečaci su najčešće agresivniji nego inače, a devojčice se povlače u sebe. Uspeh i zainteresovanost za školu su ugroženi.

Roditelji moraju da prihvate činjenicu da su deca na njih ljuta i da ta njihova emocija proizilazi iz osećanja nemoći zbog događaja koji nisu želeli i nemogućnosti da ga kontrolišu.Ovo ponašanje je reakcija i faza koja će vremenom, uz pravilan stav i ponašanje oba roditelja, proći.

Razvod ili zajednički život zbog dece?