Nikola koristi svaku priliku kada roditelji ne gledaju, da udari mlađu sestru. Objašnjenja su razna – uzela je njegovu igračku, sela na njegov džemper, gurnula ga NAMERNO, nije došla kada ju je pozvao…
Jasno je da je motiv za Nikolino ponašanje ljubomora na sestru.
Roditelj može da odreaguje na svaku situaciju kritikom, zabranom ili čak udarcem, što rešava situaciju u tom trenutku. Ali šta se dešava dalje? Situacije se ponavljaju, a problem poprima sve veću težinu.
Poruka koju roditelj šalje takvim ponašanjem za Nikolu glasi ovako:
“Baš me briga što si ljubomoran na sestru, ne smeš da je udaraš.”
“Moram da je zaštitim od tebe.”
“Ne valjaš.”
“Ja tebe smem da udarim jer sam jači, a ti sestru ne smeš iako si jači.”
“Nju više volim i zato je stalno štitim.”
Na koji način možemo da odreagujemo ne kritikujući dete za ovo ponašanje? Pre svega stalno razmišljati o motivu za ovu vrstu ponašanja. Ljubomoru ublažiti dokazujući Nikoli da je voljen, posvećujući mu dodatnu pažnju, nekada ne odreagovati na njegov izazov jer je on često ispit strpljivosti koji mu je mera za roditeljsku ljubav.
Rešavanje uzroka dečijeg postupka a ne samog postupka može jedino biti dugotrajno i korenito.
Najveći podsticaj dečijem samopouzdanju je pohvala. Skloni da primećujemo stvari koje nisu u redu, a podrezumevamo ono što je lepo, možemo pasti u zamku da češće deci upućujemo kritiku nego pohvalu.
Hvalimo svoju decu i stalno im ponavljajmo da ih volimo, bez bojazni da ćemo ih razmaziti.
Ne postoje razmažena deca.
Upućujmo im lepe reči i lepe misli, jer će tako i oni o sebi misliti.
A mislima kreiramo svoju stvarnost.
Olivera Sekulovski
Predškolska ustanova ABC junior