Iz perspektive roditelja, često se postavlja pitanje kada prvi put pustiti dete da ode samo na letovanje?.
Iako se obično navodi uzrast od 16, 17 godina, takva odluka zavisi od niza faktora. U osnovi je poverenje koje se stiče godinama time što se dete postepeno priprema za samostalan život. U stvari, ceo proces vaspitanja treba razumeti kao pomoganje detetu da se osamostali, uz davanje poruke da se na roditelja uvek može osloniti.
U našoj kulturi se deci prečesto upućuju reči nemoj i pazi. Sve krajnje naivno počinje sa Pazi pašćeš, čime roditelji sputavaju i pasiviziraju dete, iako iz najbolje namere. Za najraniji uzrast je najvažnije da se dete ne sputava motorno, da se slobodno vrti, da skače, jednom rečju uživa, što je neophodno za bazično samopouzdanje i samostalnost. Naravno, važno je detetu dosledno postaviti granice da ne radi ono što može da bude opasno po zdravlje, uz predhodni dogovor oba roditelja , a dalju podršku familije. Prečestim ponavljanjem zabrane se istroše i nisu efektne.
Ako se dete od samog početka podiže samostalno, ono to doživljava kao “verujem da možeš, imam poverenja u tebe” i biće srećno da to poverenje opravda. Ako ima dozvolu da kaže šta mu neodgovara, ako ne krije ocene jer nema potrebu za tim (za jedinicu ne dobija batine isto kao što ne dobija bicikl za peticu, jer uči za znanje a ne za ocenu i za sebe a ne za familiju), ako od samog početka ima zadatke shodno svom uzrastu (skupljanje igračaka, pa pomoć u kuhinji i kupovini, pa domaći zadaci, sport i slično), znači da je uspostavljena dobra komunikacija između roditelja i deteta, pa se može pričati o svemu, pa i o samostalnom odlasku na more sa društvom.