Seljanka u Srbiji

Pod odrednicom “Seljanka u Srbiji” naći ćete sasvim bizarno listu žargonskih izraza koji se dodeljuju ne mnogo sofisticarnoj ženi.

Zaposlene žene, žene u politici, naučnice, studentkinje, oficirske žene, zlostavljane žene, slavne žene, japi-menažerke, trendseterke, radnice u privredi, napuštene žene, moćne žene, najmoćnije žene, književnice, tinejdžerke, mlade nasilnice, samohrane majke, ratnice, književnice, žene u narodnoj poeziji, preduzetnice, Romkinje, jevrejske žene, Nemice u logorima…

O svim ovim predstavnicama ženskog roda postoje i brojna istraživanja, pa i naučni radovi, mediji o njima pišu. Samo je jedan veliki deo ženske populacije ostao daleko od očiju i najšire i naučne javnosti: seljanka u Srbiji. Seljanka u srpskoj istoriografiji nije dobila mesto koje zaslužuje. 

Seljanka u Srbiji

Ni generacija koja je navikla da se pomoću “guglovanja” informiše, traži pomoć ili inspiriše da bi nešto saznala, naučila ili tek započela da radi, neće se mnogo ovajditi. Pod odrednicom “Seljanka u Srbiji” naći će sasvim bizarno listu žargonskih izraza koji se dodeljuju ne mnogo sofisticarnoj ženi. I sred tog najčešće uvredljivo intoniranog galimatijasa je i odrednica o narodnom heroju Darinki Radović, seljanki iz Rajkovca koja je herojski poginula, kao i njene dve maloletne kćeri Stanka i Radmila zato što su u zemunici svoje kuće skrivale istaknutog partizanskog vođu Dušana Petrovića-Šaneta. Nisu ga odale.

Srbija je u to vreme izrazito agrarana država, u njoj je, na primer, 1931. godine bilo 81,20 odsto poljoprivrednog stanovništva, medju kojim su 52,23 odsto bile žene. Na razmedji vekova, ubrzanim prelaskom u kapitalizam, u Srbiji nestaju patrijarhalne zadruge; seljanka više ne obavlja samo poslove u kući, oko dece, u bašti, već sve češće na njena pleća pada breme i onih najtežih poslova na polju i na njivi. Ovo postaje njen glavni zadatak i sve ostale poslove ona sada obavlja “sa pola snage”.

Posle raspada seoske zadruge na seosku ženu je pao gotovo celokupni teret održavanja domaćinstva i kuće.
“Seljanka je izašla iz kuće i dvorišta, postala je gotovo ravnopravna mužu u dotadašnjim “njegovim” poslovima. Zadržavajući, međutim, sve “svoje” poslove, ona je i “važnija” od njega. Upravo sada ona postaje istinski temelj kuće. Više nego ranije, sada za nju važi izreka: Kuća leži na ženi, a ne na zemlji”.

Tuđa kost

U Srbiji ovog vremena o svemu su odlučivali muškarci koji su bili u manjini. Neravnopravnost je počinjala već samim rodjenjem: muško dete je daleko više željeno, njemu se obraća sva pažnja, ono je naslednik, “kuća”, dok je žensko dece “tuđa kost”, tuđa kuća.

Dečaku majka prvo daje da jede, njemu pripada bolje parče mesa, bolji kolač. Ponašanje dečaka je slobodnije, njega roditelji retko kažnjavaju, dok su prema kćerkama često rigorozni.

Smatralo se da muškarac treba da se školuje, makar da završi osnovnu školu, dok je za većinu ženske dece to bio tek pusti san. Otuda je nepismenost bila vrlo rasprostranjena među ženama.

Seoska devojčica je rasla pod okriljem nepismene i neprosvećene majke koja se u vaspitanju držala tradicionalnih principa i narodne pedagogije “valja se” “ne valja se”. Sesoka devojka je rasla u dalekom drugom planu, u senci oca, pa čak i mlađe braće.

Pravni položaj seljanke…>>