Turbulentno dete

Turbulentno dete, dete sa hiperkinetskim sindromom, hiperaktivno dete…

U anamnezi hiperaktivnog deteta najčešće nalazimo: hipotoniju na rođenju i nemogućnost da uzme “dobro mleko”, što kasnije uslovljava distoniju, u vidu hiperaktivnog ponašanja i hipervigilne pažnje, kao i disharmoničan razvoj u kome centralno mesto zauzima poremećaj jezika – disfazija. I obrnuto, u sliku disfazije uklapaju se svi elementi koje defektolozi i psiholozi navode u rezultatima testiranja hiperaktivne dece: slaba pažnja, spretna, živa motorika,
nekoordinisanost ruka-oko i teškoće u grafo-motornom izražavanju, nemogućnost da se ostane u igri ili nekoj organizovanoj aktivnosti, nemogućnost da se, prvenstveno razume nalog, pitanje, a zatim i da se adekvatno izvrši, odnosno odgovori, nesnalaženje u prostoru, vremenu i neadekvatna orijentacija prema ličnostima, negativizam, pasivan ili aktivan, impulsivnost, acting-out reakcije, defekt emotivne rezonance, neadekvatan afekt. I ono što oseća odrasla osoba dok je u kontaktu sa hiperaktivnim detetom, bilo da je roditelj, vaspitač, terapeut… LJUTNJA.

Hiperaktivno dete je depresivno dete, koje svoju tugu i strah ispoljava kroz povremene acting-out reakcije, agresivnost i hiperaktivnost.
U osnovi psihološkog konflikta je duboko osećanje tuge i straha zbog doživljaja gubitka, najčešće fantazmatski gubitak majke, prerano odvajanje, kada dete nije bilo ni zrelo, ni spremno da prihvati i obradi separaciju, niti je imalo adekvatnu figuru, supstitut za izgubljeni objekt.
Svoj strah od separacije i neožaljen gubitak, dete pobeđuje kroz agresivnost. Ono odbacuje majku, svoj voljeni objekt i tako smanjuje gubitak i regredira u ponašanju i govoru na stadijume gde se osećalo sigurno i gde je bilo “dovoljno dobro” i voljeno. Dete ne može da se “veže”, bilo za osobu, predmet ili aktivnost, kao i da “veže”, odnosno fokusira i zadrži pažnju. Dete stalno mora da prati dešavanja u okolini i da, neuspešno, kontroliše osobe u svom okruženju, ne bi li, na taj način, sprečilo novo odvajanje.

Stereotipije, verbalne i motorne kompulzije, koje se najlakše uočavaju u vidu istih pitanja ili u igri su pokušaj negiranja realnosti, za ovo dete tužne i strašne, odnosno svake promene i mogućeg novog gubitka. Tako dete stvara iluziju “ja sam dobar, voljen” i “mama me neće ostaviti, uvek će biti tu”.

Depresivni ekvivalenti, kao promene u uzimanju hrane u smislu povećanog apetita ili gubitka apetita, insistiranje na slatkišima, cocacoli, nesanica, noćni strahovi, noćno mokrenje, pojačavaju se pri svakoj promeni u okruženju:
odlazak u vrtić, dolazak bebe na svet, promena stana… Potreba da se kontroliše, da “sve drži stalno na okupu”, donosi olakšanje, jer na taj način su i unutrašnji objekti na okupu, nema opasnosti od raspadanja. Svako odvajanje i promena predstavljaju pretnju, mogućnost gubitka, kako spoljašnjih, tako i unutrašnjih objekata.

Turbulentno dete…>>