Turbulentno dete

Turbulentno dete, dete sa hiperkinetskim sindromom, hiperaktivno dete…

U anamnezi hiperaktivnog deteta najčešće nalazimo: hipotoniju na rođenju i nemogućnost da uzme “dobro mleko”, što kasnije uslovljava distoniju, u vidu hiperaktivnog ponašanja i hipervigilne pažnje, kao i disharmoničan razvoj u kome centralno mesto zauzima poremećaj jezika – disfazija. I obrnuto, u sliku disfazije uklapaju se svi elementi koje defektolozi i psiholozi navode u rezultatima testiranja hiperaktivne dece: slaba pažnja, spretna, živa motorika,
nekoordinisanost ruka-oko i teškoće u grafo-motornom izražavanju, nemogućnost da se ostane u igri ili nekoj organizovanoj aktivnosti, nemogućnost da se, prvenstveno razume nalog, pitanje, a zatim i da se adekvatno izvrši, odnosno odgovori, nesnalaženje u prostoru, vremenu i neadekvatna orijentacija prema ličnostima, negativizam, pasivan ili aktivan, impulsivnost, acting-out reakcije, defekt emotivne rezonance, neadekvatan afekt. I ono što oseća odrasla osoba dok je u kontaktu sa hiperaktivnim detetom, bilo da je roditelj, vaspitač, terapeut… LJUTNJA.

Ono što ne znamo, to je da je hiperaktivno ponašanje ustvari tzv. manična odbrana, način da dete pobegne od TUGE i ANKSIOZNOSTI.

Hiperaktivno dete je depresivno dete, koje svoju tugu i strah ispoljava kroz povremene acting-out reakcije, agresivnost i hiperaktivnost.
U osnovi psihološkog konflikta je duboko osećanje tuge i straha zbog doživljaja gubitka, najčešće fantazmatski gubitak majke, prerano odvajanje, kada dete nije bilo ni zrelo, ni spremno da prihvati i obradi separaciju, niti je imalo adekvatnu figuru, supstitut za izgubljeni objekt.
Svoj strah od separacije i neožaljen gubitak, dete pobeđuje kroz agresivnost. Ono odbacuje majku, svoj voljeni objekt i tako smanjuje gubitak i regredira u ponašanju i govoru na stadijume gde se osećalo sigurno i gde je bilo “dovoljno dobro” i voljeno. Dete ne može da se “veže”, bilo za osobu, predmet ili aktivnost, kao i da “veže”, odnosno fokusira i zadrži pažnju. Dete stalno mora da prati dešavanja u okolini i da, neuspešno, kontroliše osobe u svom okruženju, ne bi li, na taj način, sprečilo novo odvajanje.

Stereotipije, verbalne i motorne kompulzije, koje se najlakše uočavaju u vidu istih pitanja ili u igri su pokušaj negiranja realnosti, za ovo dete tužne i strašne, odnosno svake promene i mogućeg novog gubitka. Tako dete stvara iluziju “ja sam dobar, voljen” i “mama me neće ostaviti, uvek će biti tu”.

Depresivni ekvivalenti, kao promene u uzimanju hrane u smislu povećanog apetita ili gubitka apetita, insistiranje na slatkišima, cocacoli, nesanica, noćni strahovi, noćno mokrenje, pojačavaju se pri svakoj promeni u okruženju:
odlazak u vrtić, dolazak bebe na svet, promena stana… Potreba da se kontroliše, da “sve drži stalno na okupu”, donosi olakšanje, jer na taj način su i unutrašnji objekti na okupu, nema opasnosti od raspadanja. Svako odvajanje i promena predstavljaju pretnju, mogućnost gubitka, kako spoljašnjih, tako i unutrašnjih objekata.